Moj dnevnik

Тwo bzv. pages – day two

January 9, 2018

Konobar koji nas je služio sinoć prilazio je posle svakog jela da nas pita kako nam se sviđa? Oduševljeno smo klimali glavom jer su nam usta bila puna. A on je objašnjavao od čega se sastoji svako jelo. Iznosio je zanimljive podatke i kratki istorijat jela i začina. Ne znam da li sam od nekog konobara naučila više! Imao je smirenost nekog mudraca, i s obzirom da je indijski restoran bio u pitanju, ne bi me čudilo da se čovek i jogom bavi.

 

Kaže nije to više posao za njega, čim on toliko voli da priča, i čim razmišlja. Ali šta da radi, tu je gde je. Hoće da se bavi pčelama. Ima i uslove.

Držim mu pesnice.

Kaže sa malinama je pokušao, ali je nemoguće zaraditi nešto u ovoj državi od toga. Malo se dotakao i politike, i stanja u zemlji. Jer je „realan“. Htela sam da mu kažem da bude malo „nerealan“ više bi mu služilo, ali ipak sam samo klimala glavom. Jer šta ja znam? 🙂

Volim da upoznam tako neke random ljude, i da se ispričam sa njima. Mnogo toga sam naučila od tog čoveka juče. I on je želeo da se ispriča sa nama. Da otvori dušu, da nam kaže sa čime želi da se bavi i šta mu je san. Bili smo i jedini gosti u restoranu. I delovali smo kao da bismo ga razumeli.

Poželela sam mu sve najbolje kad smo odlazili i obećala sam da ćemo doći opet. 🙂

Volim da vidim da neko ima volje da obavlja svoj posao sa pozitivnim stavom, iako možda i ne pripada tu.

Ljudi koji imaju te ugostiteljske objekte treba najveću pažnju da posvećuju izboru ljudi koji uslužuju. Ja bih bar pre svega o tome vodlila računa.

Kada smo probali desert nismo mogli da poverujemo da se radi o rednanoj šargarepi! 🙂 A on nas je podsetio na naše stare deserte. Koje su naše bake spremale. Pre nego smo mi usvojili “čizzz kejkove” i druge KUL stvari sa kul imenima. 🙂

Pečeni dulek ili bundeva.

I rekao je znate – Sve ovo što je sada „novo“ je samo ono zaboravljeno staro.

Meni se samo upalila lampica da memorišem tu rečenicu u glavi. Svidela mi se.

Bundeve smo uvek imali na selu, bukvalno smo ih i bacali koliko je bilo. Sada bundava ispade najzdravija namirnica. I vraća se u kuhinju na velika vrata.

Možda ova rečenica može da se primeni i na neke ideje i flozofije koje se sada javljaju i postaju mainstream. Mislim da može.

Mnogo toga smo zaboravili, zato i ima dosta prostora za stvaranje novog. Raduje me to ponovno prisećanje. Na neke zaboravljene vrednosti.

Ja ne verujem u slučajnosti, mislim da sam to već rekla. Nema toga.

Samo se i bavim povezivanjem događaja, i postavljanjem najvažnijeg pitanja Zašto? A nekad i Zašto Ne?

Why not to?

Zašto da ne nastavim da pišem, iako se nekad osećam da nema poente. Često sumnjam u sebe. Pitam se zašto da ja upošte se bavim ovim? Zašto ne radim nešto „pametnije“?

I onda kada uhvatim sebe u tom stanju kažem samo – A zašto da NE?

I obično tih dana kada me uhvati tako neki vibe sluđenosti i neodlučnosti. Javi se neko ili sretnem nekoga ko mi da neki „vetar u leđa“. Sa nekim pozitivnim komentarom na sve ovo što radim. 🙂

Sada sam tek u stanju da razumem sve one koji stvaraju nešto i koji kreiraju bilo šta. Koliko je u nekim trenucima ta podrška bitna. Sada idem do te mere da hvalim na sav glas sve te umetnike i kreatore koje sretnem na svom putu. Jer znam koliko često sumnjaju u sebe, i koliko nije lako raditi nešto, i ostati motivisan pri tome. Uz sve izazove koji se javljaju.

“Skidam kapu” svima koji pokrenu nešto svoje. Šta god da je u pitanju.

Kada sam bila mlađa laskala sam mnogo sebi. Sada sam to osvestila.

Kada sam trebala da pevam pred svima, stidela sam se jer sam razmišljala – Jao, pa kako ću? Svi će gledati u mene?

Zar to ne zvuči kao laskanje sebi? 🙂

Moj fokus je bio na meni, a ne na tome da podelim dar koji imam sa drugima. I zato sam sprečavala sebe da budem slobodna u tom smislu. Kao da se radilo samo o meni?

Ovakvo tumačenje sam skoro čula i oduševila sam se. Nikad nisam na takav način posmatrala celu tu situaciju. Kao laskanje samoj sebi.

Ali ima smisla.

Meni je to više izgledalo kao mučenje same sebe, pre nego laskanje. Ali kada ovaj način posmatraš sve što radiš, pišeš, stvaraš, pevaš, i kreiraš, mnogo se lakše prevazilazi taj prvi korak.

Ne laskaj sebi, da će svi pričati o Tebi, da će svi gledati u Tebe. Ako imaš nešto da podeliš, onda podeli sa drugima, to je tvoja dužnost.

Imam čitav notes zapisanih misli ovih dana koje želim da elaboriram. I sada prevrćem po njemu kad stanem i ne znam šta dalje da pišem u ovim neformalnim tekstovima.

Evo ovo je nešto što je Mahatma Gandhi rekao. A to je da je tvoj život poruka koju ti ostavljaš  na ovom svetu. On je to rekao za sebe kada su ga pitali koja je njegova poruka.

To je tako prosto. I jednostavno. A istina je uvek takva. Nije zakukuljena, već je tu ispred nosa.

Način na koji živiš, šta govoriš, stvaraš i radiš, kako se ophodiš prema ljudima, šta ostaje iza tebe, kakve reči, dela i misli? Po čemu će te ljudi pamtiti, to je tvoja pruka ovom svetu.

Take your life and make a best story in the world. Don’t waste it.

 

Slušam i Oprah Winfrey često. Žena je genije. Izmislila je empatiju. Način na koji ona vrši pozitivan uticaj u smislu edukacije i podizanja svesti je izvanredan. Iskreno joj se divim.

Izjavila je da je izražavanje naše sopstvene istine najmoćniji alat koji imamo. I ne mogu se više složiti sa tim. Mislim da se to i kroz moje prethodne tekstove to moglo prozreti.

Dolazi vreme kada će ta otvorenost i iskrenost biti nužna za uspeh na svim poljima ljudskog postojanja.

A ljudi kao što je ona i još mnogi drugi nam samo potvrđuju tu činjenicu.

Potrebni su nam iskreni i otvoreni razgovori o mnogim temama. I roditeljstvu, o obrazovanju, o pratnerskim odnosima.

Nadam se da će ih biti sve više.

Momak koji mi je prišao da mi kaže da je čitao tekstove. Rekao mi je da mu je zanimljivo to što neko mojih godina se bavi tim temama. I još o njima piše. 🙂

Meni nije. Zato što sam se ja ovim egzistencijalnim pitanjima u svojoj glavi bavila otkako znam za sebe. Nisam mu to rekla. Da ne pomisli da sam skroz šašava. 🙂

Ali nekad stvarno mislim da bi mi bilo lakše da mislim o manikirima, tretmanima, garderobi i tim ženskim stvarima, nego što rešavam životna pitanja.

But..

Anyways..

Kad se ovako lepo ispričam i ispišem bude mi lakše.

Kažu težak je ovaj period, kada si u dvadesetim godinama. Svi se nešto traže, lutaju dok se ne pronađu ili iskreiraju nešto za sebe. Zato je potrebna podrška sa svih strana. I to samo u vidu razumevanja i povezivanja. To je dosta. Ništa više.

Eto sad znaš da te razumem. I nisi sam. We are all in this together.

Možda su mi malo zbunjujući ovi tekstovi i preskačem sa teme na temu, ali So am I. Zbog ovih praznika, šta li? 🙂

Tako da neka ga. Neka postoji. Pa jednom kad se budem vraćala po tragu svog pisanija, da tačno prepoznam u kojoj fazi sam bila.

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar