Inspiracija | Inspirativni ljudi

A da vi meni potpišete da ćete doći opet?

October 31, 2017

Majka mi je rekla da ih moramo posetiti. Bila sam sa društvom baš u prolazu kroz njihov grad na obali mora. Ona je tamo provodila svoju mladost, i ti ljudi su joj možda najdraža bića na svetu.

 

Toliko sam slušala o njima ceo svoj život. Mislim iskreno da su i oni najzaslužniji sto sam ja odrastala baš ovako. I za to što moji roditelji imaju baš ovakav brak.

Naime, majka je stalno isticala kako su joj oni bili uzor, i kako su oni vodili jedan normalan život, iako su živeli u obilju svega u toj nekoj “srećnijoj državi”.

Kako su bili vredni, kako su se lepo slagali i voleli. Kako su bili podrška jedno drugom ceo život.

Ukratko jedan divan brak izmedju dvoje izvanrednih ljudi bio mi je inspiracija na ovom putu.

I tako sam rešila da ih ipak obiđemo, iako nisam bila sigurna da li su oni mene videli dva puta u životu. Majka je insistirala, jer deda je jako star i ima 94 godine, a baka Cilka ima 87 godina.

I tako smo se zaputili samo da se javimo, kažemo čiji smo pa ako se sete, sete..

Kuća je izgledala kao sa maminih slika. Otvorila nam je vrata baka i odmah nas se setila. Nisu bili sigurni kada smo planirali da dodjemo pošto je mama javila ranije da ćemo svratiti, ali nisu je bili dobro razumeli.

Morala sam da dam neki uvod u priču, jer mislim da zaslužuje, ali želim samo u par rečenica da prenesem najveći utisak sa te onako usputne posete. I zašto sam odlučila da pišem o tome?

Naime, nisam okružena starijim ljudima – osim u prevozu. 🙂

I to mi fali. Sad mi je jasno i zašto.

Najbliže babe i dede su odavno preminule. I nekako me je ova poseta prilično dirnula. Pogotovo zato što su stari, a i zato što su baš takvi kakvi su.

Ono što je zanimljivo jeste da nisam samo ja bila dirnuta i ganuta sa to dvoje dragih ljudi, već i društvo koje je pošlo samnom. Kada smo izašli iz kuće, bukvalno je svako od nas sedeo u kolima i samo ćutao jedno 15 min. Svako u svojim mislima.

Ali misli su nam svima bile iste.

Znaš zašto te je to ganulo?– Pita me..

Zato što si videla kraj svog života? Videla si kako ćemo svi mi izgledati, i šta nas čeka. Shvatila si da i ti kad budeš bila u tom periodu svog života želiš da imaš pored sebe nekog Ranisava ili Cilku da te u tim godinama gleda onakvim očima. Da brine o tebi kao o malom detetu. Da ako ti nisi razumeo dobro šta te tamo neko pita da ti ona lepo i lagano objasni. Videla si da se on i dalje šeretski sa njom šali kao kad su bili mladi, a ona se smeje i oči joj cakle na njegove “fazone i fore”. Videla si da su prošli život zajedno, da dele divne uspomene.

Deda je bio malo zaboravan – to ga jedino muči, i na trenutke se seti ko smo pa zatim zaboravi. Ali kada se seti, seti se svega. U jednom trenutku nam je rekao:

Eto prolazi život, baš nekako brzo..i treba znati iskoristiti sve u životu. Treba ga živeti. I lepo je to što ste svratili, retko ko se seti nas starih.

Pitao nas je da li bismo mogli da mu potpišemo da ćemo doći opet, jer bi on da se osigura. Kada sam rekla da dolazimo sigurno sledeće godine na more, rekao je – E sledeće godine, pa gde li ću ja biti tada? Ali ajde moram vas držati za reč. A da vi meni ipak potpišete da ćete doći?

Inače su mu izdali i vozačku na još godinu dana! O yeah..Time nam se pohvalio na izlasku iz kuće, pošto je uredno izašao da nas isprati.. 🙂

Na rastanku baka nam je pakovala sve domaće proizvode iz njihove bašte. Mi smo se borili da ne uzmemo, ali bila je jača od nas.

Sačekajte da vam spremi nešto da ponesete, jer ako vam ona sad to ne spakuje, neće moći da spava celu noć- Deda se smejao i krišom nam rekao. – Takva je ona.

Reči ljudi koji se poznaju čitav život. Koji su prihvatili jedno drugo još jednom davno. I to – Takva je ona..i takvu je volim.

Prećutano smo svi shvatili.

Inače moji su stalno govorili kako u kući treba uvek imati neko malo dete. Jer dete je radost, nekako pozitivno deluju na ljude. Deca sa sobom nose lepu i umirujuću energiju. Nešto sada mislim kako ustvari i neku stariju osobu treba imati blizu.

Da nam budu kao podsetnik prolaznosti vremena. Da nam prenesu svoju mudrost, jer ona ide sa godinama. Da svaki dan se setimo da nismo ovde zauvek, ovakvi i u ovom obliku. Da vreme ovo ljudsko svakako prolazi, i da to gde su oni sada mi ćemo jednom biti.

Jer mislim da bi sa takvim podsetnikom koristili pametnije ovo sada vreme koje imamo, ulagali bismo više u prave stvari koje život znače. Više bismo negovali odnose i prijateljstva, bili bismo bolji ljudi nekako kada bi se malo češće podsećali da smo ovde samo ograničeno vreme. Manje bismo se brinuli i nervirali oko nevažnih stvari, a stvarali bismo nešto što će nam u tim godinama kada budemo i stari i nemoćni vraćati sjaj u oči.

Žao mi je što se nisam slikala sa njma jer bih sad stavila tu sliku na kraj teksta. Ali evo potpisujem im da ćemo se sledeći put kada se opet sretnemo napraviti i neku fotografiju za dugo sećanje.

 

Let a little things amaze you, that’s how you will rememeber life is a miracle.

 

Nadam se da će vas ovaj tekst malo motivisati da nađete neku stariju vama dragu osobu i da je bar pozovete ako ne možete da je posetite. Možda vam baš ona da neku lekciju. Ako ništa onda ste bar zadužili sebe tamo negde, pa kada jednom i ostariš (zamisli 🙂 ) imaćeš jednu posetu ili poziv gratis! 😉

 

 

Love to all!

 

Photo by Ryan Graybill on Unsplash

 

 

Ostavi svoj komentar