Motivacija

A ko si ti da to NE uradiš?

June 19, 2017

Znam dosta njih koji imaju tako neke svoje slike po zidovima, neke sveske sa pesmama, neku garderobu što su sami dizajnirali, gitare, negde tako zatrpane. Po ćoškovima, u sanducima.

 

Kada ih pitate za to reći će vam: Ma to je nešto “tek onako”, ne delim to sa svima, nije vredno izlaganja, izdavanja, pokazivanja.

https://www.youtube.com/watch?v=C9sekVUgetM (Zemlja Gruva- Šta stvarno želiš?)

Od moje drugarice mama ima svoje slike po svim zidovima u stanu, samo što ih još na plafon nisu kačili.

Inače, slike su fenomenalne, ne zna se koja je lepša. I kada sam je pitala zašto ih ne prodaje ili izlaže, rekla mi je je da njena mama misli da i nisu nešto. Da ona to tako slika samo za sebe.

Zamalo da se zaplačem posle toga što sam čula. Žena je neosporan talenat, čak i ja kao laik potpuni to mogu da kažem.

Nema mi, iskreno, ništa tužnije nego kad čujem ono: E taj i taj je imao talenata i mogao je svašta da postigne, a nije ništa uradio..

Iza svega ovoga je samo jedno: Ima drugih koji to rade mnogo bolje od mene. Ko sam ja da pišem knjige, muziku, slikam, dizajniram garderobu, šminkam, pišem recepte, kada toliko „pametnih“ i „školovanih ljudi“ zna mnogo više od mene iz te oblasti..?

Zanimljivo mi je bilo uvek kako ustvari oni koji u završili književnost uopšte ne pišu, ili retko ko. Oni samo predaju. Mislim da je to iz razloga što su pročitali toliko „velikih“ dela, učili o pravilima, puna im je glava savršenih rečenica, da koju god oni napišu nikad nije dovoljno dobra. Jer, oni znaju da može bolje i nikako da dođu do tog boljeg.

Zato danas knjige i pišu oni koji nemaju to „formalno književno“ obrazovanje, njima je lakše da se usude. Ne kritikuju sebe toliko.

To upoređivanje sa drugim ljudima je neprijatelj svake akcije. Ne možemo porediti svoje prvo poglavlje sa nečijim 101. poglavljem. Zato, ako vas misli odvuku nekad na tu stranu, pogledajte na kojoj ste vi strani knjige koju koju čitate, a na kojoj su ti „drugi“ sa kojima se poredite.

A i uostalom, nikad ne znate šta je sve taj neko morao da prođe i koliko truda je uložio da bi stigao tamo. Zato „mante“ se upoređivanja, a u druge gledajte samo kao na učitelje, ne konkurenciju.

Kako sva ta sabotaža dolazi upravo iz nas samih, sve te lepe pesme koje smo mogili čitati, predstave koje smo mogli gledati, garderoba koju smo mogli nositi, muzika koju smo mogli slušati, nikad ne dođe do nas. Sve su to, ustvari, samo izrazi njihove duše, koja želi da živi i deli to sa drugima. A možda su upravo i zbog toga došli na ovaj svet?

I umesto pitanja Ko sam ja da se bavim time, samo treba postaviti sledeća pitanja:

A ko sam ja da to NE uradim? Ko sam ja da sprečim da sve to izađe iz mene, iz samog središta mog bića?

Ja definitivno nisam neko ko zna sve niti o ličnom razvoju, psihologiji, neuropsihijatriji i motivaciji. Ali me to posebno zanima i volim da čitam takvu literaturu, gledam videa, slušam podcast-e. Učim svaki dan i sama. Radim na sebi, pa šta smatram zanimljivim, šta mi pomaže da živim ispunjenjijim životom delim sa drugima. Do sada usmeno, sada i pismeno, i uživam iskreno u tome.

Ali, to me nije sprečilo da počnem da pišem o tome, smatrala sam da imam šta da podelim što može da posluži drugima. I iskreno, samo me još više motivisalo da se usavršavam i radim na sebi. Na neki način sam izazvala sebe sa ovim blogom. Sad još više i gledam i učim i čitam nego ranije! 🙂

Iskreno, možda svako od nas duguje nešto ovom svetu, duguje nešto lepo iz centra svog bića.  Ne moraju to da budu neka umetnička dela, ali nešto što vi osećate kao poziv svoje duše. Da li kroz vašu porodicu, decu, posao, nešto što baš Vi možete da date.

I onda ko ste Vi da to ne podelite, ko ste da osiromašite ovaj svet za takav poklon?

Kad ovako promenimo pogled na sebe, kada se bukvalno sebi obratimo na ovakav način, mislim da svaka akcija mnoglo lakše pada, jer niste više samo vi u pitanju. Svet čeka na to.

Ne dozvolite mu da dugo čeka.. 🙂

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar