Inspiracija | Motivacija

Da li smo prestari da probamo nešto novo

May 22, 2017

Jedva sam čekala da završim sa svojim klasičnim obrazovanjem. Na fakultetu sam mahnito učila samo ne bi li ubrzala taj period i konačno ostavila to iza sebe. Ne bih li krenula da radim šta mi se radi. Učila neke zanimljive stvari, putovala, čitala i bavila se onim što mi zaista prija.

 

Još sam na drugoj godini fakluteta shvatila da to neće biti moj životni poziv, ali sam prihvatila da moram da završim šta sam započela i obećala sam sebi da moj život počinje kad ono što osećam da moram da uradim dovedem do kraja. A onda ja više ništa neću morati, jer sam se „namorala“.

Celo školovanje mi nije teško palo, iskreno sam osećala odgovornost prema sebi i svojim roditeljima da ako već imam mogućnost da se školujem onda to treba i da iskoristim, zato sam to lako i preživela. Zašto baš Građevinski fakultet ko zna? Možda baš da bih se potpuno izgubila i mogla sada da pišem o ponovnom vraćanju sebi kao procesu transformacije.

Međutim nešto sa čim sam se susrela u svoje 24 godine bilo je jedno pitanje koje verujem da muči većinu ljudi, a to je: Da li sam prestara da krećem u nešto drugo sada?

Šta sam radila do sada? Da li je sada kasno da menjam profesiju? To me je malo prestrašilo, moram da priznam. Naime, znala sam šta sigurno neću, ali šta ja zapravo hoću?

Pogotovo je teško u tim godinama kada završite već taj faks, pa ljudi oko vas krenu da vas saleću sa pitanjima kad ćeš da se zaposliš, pa kad ćeš da se udaš, pa jel imaš vezu. Aman! Ono taman si završio nešto i misliš sad će da te puste na miru, kad ne, daj šta je sledeće, kao na nekoj pokretnoj traci da smo.

A ja sebi obećala da ću da radim šta mi se radi, da ću da otkrivam sebe, da ću da istražujem svoje potencijale i pomeram svoje granice. Imala sam spisak stvari koje želim da naučim, usavršim. Odmah sam upisala kurs francuskog, to mi je životna želja bila prva na listi. Pa sam krenula da učim gitaru, pa ples, pa sam htela da pevam, i šta još ne sve. Trebao mi je i novac naravno za sve to, pa sam otišla da ga zaradim u Švajcarsku gde sam i bebisiterka bila. Ma sve samo da priuštim sebi sve ono što su mi godine studiranja oduzele. Znala sam da ako krenem da radim ovde odmah posle fakuleta od 8-16h ništa od toga.

Pogotovo što mi se taj posao u početku uopšte nije radio. Htela sam da putujem, vidim nešto, proširim svoj um za nova iskustva i upoznam gomilu ljudi.

Ali u šta god da sam krenula posle nekog vremena javio bi se u meni taj kritički glasić da je sad kasno za sve to, trebalo je ranije da mislim o tome. Da se ne postaje profesionalni plesač u 25 godina, pa ljudi to vežbaju od malih nogu. Pevanje isto tako, gde ćes sad da ponovo učiš sve to, a i toliko pevača ima, svi bi sad hteli da pevaju. Da držim časove francuskog ili dok ga ja usavršim proći će još tri godine, koliko ću ja tad imati godina? Da krenem na neki kurs web marketinga dok razradim biznis osedeću..

I tako sam osetila kako moj entuzijazam lagano slabi od svih tih self sabotage misli. Postajala sam malo i depresivna zbog toga iskreno. Nekako sve ono što sam govorila sebi i što me vuklo da završavam taj fakultet, koji mi je bio pain sam po sebi, polako je  padalo u vodu. Morala sam nekako da izvlačim sebe iz tog stanja.

I tako sam naletela na jednu fenomenalnu life changing rečenicu. Koja me je potpuno preokrenula u drugom pravcu.

Kako je istina ustvari uvek u prilično jednostavnom pakovanju, svaki put se oduševim!

Ukoliko se ikad osećate nesigurno u vezi svojih godina, da li da krenete u neki biznis, upište drugi fakultet, promenite profesiju, počnete da se bavite modelingom, šta god da je u pitanju, ako postavljate pitanja tipa: Da li ti znaš koliko ću ja imati godina dok zavrišim još jedan fakultet, ili naučim da programiram, i sl??

Odgovor glasi: Imaćeš isto toliko godina koliko bi imao i ako ne uradiš to.  Dakle logično. Imaćeš 27 godina i znaćeš da programiraš, ili 27 godina, a nećeš znati da programiraš. Šta vam više prija, šta vam zvuči lepše, šta je bolji scenario. Da li ćete se kajati zbog onoga što ste uradili ili zbog onoga što niste. Shvatila sam da Ja sam prestara za to, dolazi iz osećanja nesigurnosti i straha od nepoznatog, a ne iz nekih opravdanih razloga. Pomislite kako za deset godina  hoćete da prebijete sebe, jer sada mislite da ste “stari” za nešto novo.

Ljudi započinju svoje uspešne karijere u bilo kojim godinama, ne postoji pravilo, to je sigurno. Postoji toliko primera iz sveta show biznisa koji potvrđuju, pisci, pevači, slikari, gomile ljudi koji se nisu vodili time da su prestari već su išli za onim što su smatrali da treba da pokažu svetu. Koji su pratili svoje snove i nisu odustajali od njih.

Dakle pitanje koje sad sebi postavljam jeste: Za deset godina, da li ću da žalim što ovo nisam sad uradila? Budite iskreni prema sebi, odgovorite na to pitanje kad god posumnjate u sebe, i u akciju shodno ličnom osećaju.

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar