Inspirativni ljudi

Da ostavimo trag – u beskraju

September 25, 2017

Kaže mi drugarica da njena mama još čuva pisma od momka sa kojim je bila pre nego što se udala za njenog tatu. Ima ih preko sto. I ona se oduvek pitala zašto njena mama to čuva?

 

Ja se sećam da sam i medju maminim stvarima isto tako našla neke reči zapisane iz devojačkih dana. I kao da me je bilo sramota kada sam bila klinka. Nisam htela da znam da je ona volela nekog sem mog oca. To mi nikako nije štimalo.

Medjutim kada sam malo odrasla, razumela sam je.

I pričam sada sa drugaricom, filozofiramo kao i uvek o nekim životnim pitanjima i zavrzlamama. Trudimo se da razumemo, pojednostavimo i objasnimo sebe.

Ja se sećam da sam još u dnevnike kao klinka zapisivala poruke koje sam dobijala. Osećala sam potrebu da to zapišem, pa sam prepisivala čitave konverzacije u dnevnik. Da se ne zaboravi. Da se slučajno ne obiriše. Bilo mi je jasno da to što je u telefonu jako lako može da nestane, ali sa papira teško.

Zato danas i izradjujem slike, jer moram da imam fizički dokaz. Drugačije mi nema dušu.

Tako i sa pismima. Nije da sam ih dobijala, spadam u generaciju koja se već udvarala preko poruka. Ali dobro se sećam te svoje potrebe da materijalizujem na neki način taj deo svog života.

Pa lepo datum i od koga i sve lepo prepišem iz telefona.

Muka je to bila, naravno ali vredelo je.

I sada razmišljam šta je to u ljudskoj prirodi što ne želi da se oslobodi tih dokaza, bivših ljubavi, možda i bivših patnji? Drži se toga, bez obzira što su već godine i godine prošle.

Šta to olakšava na duši taj znak i drhtaj prošlosti?

Kada je Milica skoro pitala mamu zašto više ne baci to? Ona joj je odgovorila: Neka, kada ostarim želim da čitam ta pisma i da se vratim u te trenutke kad sam bila mlada. Da znam da sam živela, bila voljena i da sam volela, patila i tugovala.

Mi sve beležimo, slikamo, čuvamo, zapisujemo samo da bismo ostavili trag. Ali ne nužno za druge ljude trag. Već za sebe. Kada ostarimo, da imamo u nešto da pogledamo i kažemo:

Pa da živeo/živela sam život. Probao, pokušavao, padao i dizao se. Bio/bila sam deo nečije prošlosti, i to se računa. Zauvek povezani tom uspomenom. I to ne može niko da oduzme. Nisam bežao od života i sklanjao se.  Iskusio sam šta znači živeti.

Ovi što su smišljali društvene mreže, lepo su prepoznali da je u ljudskoj prirodi da želi da ostavi trag. Zato su i izašli masi u susret. Medjutim to je sada malo dovedeno do besmisla.

Ali dobro, ideja je ta- Zabeleži pre nego postane prošlost, uhvati trenutak u vremenu, zaledi ga, zaustavi proticanje vremena bar na taj način. Zarobi na taj papir, sliku, video, da možeš da se vratiš na njega i kažeš – Bilo je, i vredelo je živeti.

Zato stvarajte te uspomene, ostavite trag u tom beskraju.

I živite život vredan prepričavanja vašoj deci i unucima, ali najviše samima sebi jednog dana kada krenete da se preslišavate.

Ostavljam ovu divnu pesmu..Uživajte. 😉

Love to all!

 

 

http://Photo by Julia Caesar on Unsplash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *