Inspiracija

I gradovi imaju energiju

August 17, 2017

Da li možemo prevazići gradove, mesta, države u kojima živimo?

 

Danas sam pričala sa drugaricom o tome. I kaže mi da se ne oseća kao da joj je mesto ovde.

Mislim da kao i ljudi, i gradovi imaju neku energiju. Mora biti da je tako. Jer neki grad čine ljudi koji u njemu žive. Znači neki grad je u stvari unija energije ljudi koji žive u njemu.

Onda i nije čudan taj osećaj da prevazidješ neki grad.

Znate onaj osećaj kad dodjete u neki grad, kao i kada udjete u nečiju kuću, on miriše drugačije.

Sećam se kad sam bila mala svaka kuća mi je mirisala drugačije. To mi je još tada upadalo u oči ili u nos. Kako god. Tako mi svaki grad u koji dodjem drugačije miriše.

Moja drugarica kaze da je ta promena mirisa koju osećam vezana za količinu smoga u tim gradovima. A ja opet mislim da je je to kolektivni “miris” ljudi u njemu.

U nekim gradovima jednostavno ne mogu od miline da se nadišem. Dok u nekim mi je dah kratak, brz i plitak. Odmah znam da nije za mene.

Kao što prerastemo neke stvari kad smo mali, pa kupimo posle veće stvari. Ili kad prerastemo veze, naučimo šta možemo iz njih, naučimo šta nećemo i šta hoćemo, pa idemo dalje.

Tako je ja mislim i sa gradovima ili mestima gde živimo.

Ako niste za to mesto gde živite život će vas staviti tamo gde pripadate ali samo onda kada stvarno prerastete to gde ste sad. Ako ste još uvek tu, onda je to najbolje za vas. Onda ima još nešto što treba da naučite baš tu. Niste još spremni za dalje.

Ako se osećamo da ne pripadamo tu, to je super znak. Mnogi se bedače zbog toga. Ja kažem divno. Sad je jasno da treba da nastavim da radim ovo što radim, i situacija će se već namestiti. Tako to bude.

Mnogo sam ovih dana razmišljala o tim putovanjima. I zašto ljudi masovno putuju?

Znam dosta ovih svetskih putnika, koji su obišli ceo svet. I uvek me zanima koji je to glavni poriv koji ih vodi i vuče u sve te udaljene krajeve sveta?

One’s destination is never a place but a new way of seeing things.

 

Volim da pričam sa takvim ljudima. Da se povežem  sa tim umovima koji su videli toliko stvari, mesta, prirodnih lepota. I čini mi se kada mi prepričavaju, ili pokazuju slike, sam taj utisak iz prve ruke koji dobijam od njih me baca već u te krajeve kao da sam i sama bila tamo.

Mada mnogi se od njih na tim putovanjima izgube potpuno. Mnogi postani i depresivni zbog stalnog menjanja mesta. Izgleda da je u našoj prirodi ta potreba da pustimo negde koren. Da imamo tačku povratka. Ali svi nauče bar neku lekciju putujući.

Mnogima ta lekcija često bude da zapravo imaju sve što im treba, ili da njihova zemlja je zapravo super. Kad se napokon nagledaju kakvih sve ima, pa se onda vrate zahvalniji za sve što imaju. To je sjajna lekcija. I vredi svakog utrošenog dinara.

Mislim da je to sjajna stvar, putovati i upoznavati različite kulture. Videti drugačiji svet od onog našeg. Izaći iz svojih ličnih okvira, i shvatiti da nisi samo ti u pitanju i da se ne vrti sve oko tebe. Nekad prija i takva perspektiva.

Iako se i sama zalažem i verujem u to da smo mi sami kreatori svog života i da sve počinje od nas samih. Malo nekad takva perspektiva može da bude preteška. Pa da bih se malo odmorila od sebe, zalutam po tudjim svetovima.

Svidelo mi se šta mi je jedan momak skoro rekao. Kaže da je razlog zbog kog on voli da putuje ne to što vidi sve i svašta. Nisu znamenitosti i lepote u pitanju, već su po njegovom mišljenju uvek u pitanju ljudi koje upoznaje, jer kroz priče sa različitim ljudima, ljudima drugih nacionalnosti, on zapravo najbolje upoznaje te kulture. Nekako sam osetila da to lepo rezonuje samnom.

Pa da. Ljudi, to su gradovi. Dodjosmo do onoga sa početka.

Upoznajući ljude mi upoznajemo gradove, države, i kulture. Zato volim što sad i ovoliki stranci dolaze kod nas. Volim što sad i u Beogradu mogu da imam i Pariz, i London i Melburn, i Njujork.. Divno je to.

Kao što smo se drugarica i ja složile danas kad pogledamo planetu iz Kosmosa tu nema granica, osim onih prirodnih, koje smo već premostili. Ove ostale su samo tvorevine ljudskog uma. Same po sebi nestabilne.

Ima ona jedna malo tragikomična slika gde magarac stoji vezan za jednu plastičnu stolicu i ne pomera se jer misli da se se ne može pomeriti, zbog tog kanapa. Nekad vidim i ljude u sličnim pozicijama.

Sami sebe ograničavamo, ubedjeni da ne može drugačije, zbog nekih prividnih kanapa koji nisu ni zašta osnovano vezani. Sva sloboda koju drugi oko nas imaju je zapravo sloboda uma pre svega. A ona na sreću može da se vežba i menja.

Zato free your mind the rest will follow.

Očigledno je poruka ovog teksta “Sve po malo”.

Ali na odmoru sam, and so my mind.

Zato oprostite, i nadam se da će vam bar malo služiti ovaj uvid.

I pišite mi koji su to vaši razlozi za putovanja? Koje su najvažnije lekcije koje ste naučili putujući?

Jedva čekam da čujem.

 

Love to all!

 

Ostavi svoj komentar