Inspirativni ljudi

Kabare Svi smo mi isti

December 10, 2017

Drug me je pozvao da idemo na predstavu pre par dana. Nisam ni pitala o čemu se radi. Meni kada pomeneš predstavu i pozorište ja bukvalno letim.  :)I tako sam došla u pozorište Duško Radović na Kabare Svi smo mi isti.

 

Iznenadila sam se kada sam čula da predstavu izvode ljudi sa smetnjama u razvoju. Ljudi sa autizmom, slepi, i gluvonemi. Ali sam jedva čekala da vidim o čemu se zapravo radi. Jer znala sam da nisam uzalud došla baš na takav događaj. Kod mene više ne postoje „slučajnosti“. I bila sam uzbuđena zbog utiska koji odatle treba da ponesem.

A utisak je bio prilično intenzivan.

Naime tema predstave su bili poznati filmovi i muzika iz datih filmova. Nakon kratkog uvoda i podsećanja na flim, sledila je i numera koju su izvodlil ti ljudi. Na svoj jedinstveni način.

Na sedištima ispred mog se odigravala još jedna predstava. Tako da sam pratila dve radnje. I ne znam koja je na mene ostavila jači utisak.

Sedeo je momak i njegov otac sa jedne i majka sa druge strane. Videla sam da je ometen u razvoju, i stalno se vrteo jer su ga gužva, buka i svetla iritirala. Grlio je roditelje i oni su mu uzvraćali. Ali ti njegovi roditelji su svesrdno aplaudirali ljudima na sceni sve vreme, jer su bili toliko srećni zbog toga što je i njima pružena prilika da pokažu šta znaju. Da se prikažu u najlepšem svetlu. Posmatrala sam ih i sve mi je bilo jasno.

Zaplakala sam se u jednom trenutku kada su se svi troje ispred mene zagrlili, i njihali se u ritmu muzike.

A ljudi na sceni su sve nas oduševili. Sa svojom iskrenošću i energijom koju su nam svima u sali preneli. Svojom ljubavlju kojom su nas obasuli, i talentima koje su nesebično podelili.

To je bilo toliko osvešćujuće iskustvo za mene. Da sam već tada znala da mi je to sledeća tema.

Jer o tome treba da se piše, sluša i čita. Jer od tih ljudi imamo toliko da naučimo.

Posle te predstave sam pričala sa drugom i imali smo isti utisak.

Poznato nam je svima da osobe koje imaju neko čulo narušeno, da li vida ili suha, šta god, da su im onda neka druga naglašena.

Ljudi sa autizmom ili nekim vidom ometenosti u razvoju su čini mi se nedodirljivi za spoljni svet. Na njih se ne primenjuju ista pravila, niti za njih bilo šta vazi. Oni žive u svom svetu. Kao neki umetnici. Neki nisu sposbni za rad, ali neki i jesu. Medjutim oni imaju naglašena neke druge osobine koje su na oko nevidljive.

Oni osećaju mnogo bolje od nas, oni dele ljubav nesebično, oni se ne uklapaju. Svet i okolina se uklapa sa njima. Oni ne sprečavaju sebe da se izraze. Oni su slobodni.

Pitala sam se koliko je ljudi oko mene samo „zdravo i pravo“? Koliko ljudi ima sve mogućnosti da radi šta god poželi? I da trči, i da skače, i da uči, i da piše i da peva, i da slika, i da šije, i da plete? I opet ne radi ništa od toga.

Sede i kukaju, i žale se na sve i svašta.

Pitala sam se dok sam uživala u performansu tih dragih ljudi koliko smo mi što smo spolja gledano “savršeni”, unutra zapravo  disabled. Jer njihovi izazovi su očigledni, i na izvolte – Takvi smo kakvi smo.

A naši? Eh a naši.. Naše „smetnje“ su možda još i gore jer se ne vide. Jer su unutra. Naše sumnje, strahovi, prefekcionizmi, naše ljubomore, i zavisti.. To se ne vidi tako lako. A opet nam „ smeta“ itekako.

To sam se pitala.

Možda smo mi svi ometeni na neki način? Ali ne na tako očigledan način. Možda smo ometeni da izrazimo ljubav, da budemo ljubav, ometeni da budemo slobodni, i ono što jesmo, ometeni da pokažemo svoje emocije, i ometeni da živimo u sadašnjem trenutku.

I dok ja mislim kako mi je žao tih ljudi, i tih porodica kojima nije ni najmanje bilo lako odgajati takvu decu, možda zapravo treba više da žalim ove što imaju sve to što ovi nemaju, a opet ne cene ništa od toga.

Iskreno bih uvela obavezne posete ovakvim događajima pre svega deci iz osnovnih i srednjih škola, pa i odraslima. Zašto da ne? Jedanput nedeljno svi da prisustvuju i podrže ovakve manifestacije i ljude koji su ustvari MI. Na taj način bi se negovala empatija kod dece još od ranog uzrasta. I mislim da bi dala dobre rezultate. Da bar za budućnost pripremamo generacije koje će biti osvešćene. Pa će nam i budućnost biti svetla.

Jer to smo sve MI.

Eto kratak post na temu koja me je dotakla i ganula u poslednje vreme najviše.

Pričam sa ljudima i slušam ih kako su nezadovoljni sa poslom, sa prilikama, sa zemljom i planetom. I samo mislim u sebi – Koliko malo cenite ono što već imate?

 

Pišite mi koji je vaš utisak posle ovog teksta? I da li ste možda imali razmišljanja na sličnu temu?

Do sledećeg teksta ostajte mi zdravi! 😉

 

Love to all!

 

Photo by Rob Curran on Unsplash

Ostavi svoj komentar