Motivacija

Kako da budemo u sadašnjem trenutku

May 27, 2017

Koliko puta ste samo sebe uhvatili da dok pričate sa nekim zapravo uopšte niste prisutni, niti da slušate? Mozda ste uhvatili prve dve rečenice pre nego je vaš um „otišao“ negde tamo.

 

Meni se to desilo hiljadu puta. Dok neko priča ja bih razmišljla šta treba posle da obavim, bila u svojim “to do” listama. Posmatrala bih njihovu gestikulaciju, slušala zvuk glasa, ali ne i pratila sadržaj.

Obično mi je to prolazilo neprimećeno. Uvek na kraju razgovora nasmejem se i kazem nešto u fazonu: Ma biće sve ok, samo opušteno, ili ma daaa.. zavisno od sadržaja onoga što sam uhvatila sa početka.

Jednom sam bila “uhvaćena” od strane druga, koji je po mom izrazu lica shvatio da ne slušam ništa i u sred priče je ubacio: I tako mi je baba umrla..

A ja sam nastavila samo da se smejem, jer je ono što je na početku pričao, dok sam “bila prisutna“, bilo smešno. Htela sam u zemlju da propadnem od blama. U poslednje vreme ta navika je počela da mi smeta, jer zapravo nisam ovde i sada, a i ne mogu tako da funkcionišem, sve mi je teže i teže bivalo da održim koncentraciju i saslušam nekog ispred sebe do kraja.

Remember that there is only one important time and it is Now. The present moment is the only time over which we have dominion-Leo Tolstoy

 

Mislim da mi je to na neki način i postao odbrambeni mehanizam koji sam razvila tokom godina slušanja nekih priča koje me ni najmanje nisu interesovale, ali družila sam se sa tim ljudima i nisam mogla tada tek tako da im kažem da me to sve smara, nego hop, odem tamo negde „gde je sve po mom“ . Rešavam neke svoje zavrzlame, dok se oni siti ne ispričaju.

Nije to ni loše toliko, sad nešto mislim. Njima je verovatno trebao samo neko da istresu iz sebe sve što imaju, tako da “sam služila svrsi“. A ja da sam sve slušala i upijala, pa poludela bih definitivno. Ovako sam se sačuvala na neki način.

Međutim, to iskakanje iz sadašnjeg trenutka i nije dobro kada pređe u naviku.

Postoje neke jednostavne tehnike koje mogu dobro da posluže u trenucima kada uhvatite sebe da niste prisutni, a trebalo bi. Neki kažu da je u sadašnjem trenutku sva moć, ili da samo sadašnjost postoji, sve ostalo su samo projekcije našeg uma i jedino živimo kada smo stvarno prisutni ovde i sada. Trudim se da usvojim to, ima mi logike, ali malo mi um beži, planira, obavlja, plaća, kupuje, tamo negde, po navici.

Ja sam još po prirodi tip koji je sklon day dreaming-u. Još odmalena sam takva, pa mi je zbog toga još teže biti sada i ovde. Glava mi je u oblacima- to mi svi kažu. A i zavolela sam to kod sebe, moram da priznam.

I kako sada pomiriti sve te stvari, ovde i sada, sa tamo i nekad?

 

Realize deeply that the present moment is all you have. Make the NOW the primary focus of your life – Eckhart Tolle

 

Postoji metoda koja se zove „I am back“, odnosno “Vrati-la/-o sam se”.

Vrlo je prosto. Ako ste primetili da ste odlutali samo recite u sebi ili na glas (ako ste dovoljno šašavi kao ja ponekad): Vraćam se.

I to je to, eto vas opet sada i ovde.

Sada ste u stanju da saslušate nešto što vam je bitno ili važno, da saslušate šefa, kolegu, partnera i da ih i zapravo čujete. Bez da, dok oni pričaju, vi vodite unutrašnji monolog, ili osudjujete, ili smišljate već unapred odgovor, a da oni nisu ni završili.

Sve su to neke zamke uma u kojima se možemo izgubiti. Dok neko priča mi smišljamo kako najbolje da uzvratimo, kako da ih nadjačamo, kako da što pametnije zvučimo, umesto da se skoncentrišemo na to šta nam oni poručuju, šta žele da kažu? Da li možemo nešto da naučimo iz toga što nam poručuju, a ne da vrtimo u glavi neku našu priču.

Time samo sprečavamo sebe da naučimo nešto novo, da proširimo svoj um za neke nove percepcije. Pričajući svoju priču mi samo ponavljamo ono što je poznato, ono što već znamo, samo old stuff.

Zato, što sam starija, sve manje imam potrebu kada sam sa ljudima da pričam, i sve više slušam, hvatam beleške od onoga što izgovore, što mi se svidi.

Smatram da od svakog mogu da naučim, pa naćulim uši i slušam. Tako i inspiraciju nalazim i rastem u svakom smislu, a mislim da su to i ljudi osetili kod mene, pa mi i poznati i nepoznati prilaze sa svojim pričama koje žele da podele, očekujući podršku, koju od mene uvek i dobiju.

Kako sam ekstremni ljubitelj kreativnog maštanja, sebi ga nikako ne bih uskratila, ali ga ostavljam za trenutke kada sam sama, kada šetam, meditiram, vozim bajs ili kuvam, u svim drugim situacijama kada nisam okružena ljudima koji žele da ih uvažim svojim kako fizičkim tako i psihičkim prisustvom.

A i ako možda ne žele uvažavanje ili ne znaju da žele, ja bih ipak da ih uvažim, jer smatram da svako ljudsko biće na mom putu zaslužuje da bude uvaženo.

Nismo se za džabe sreli valjda? 🙂

 

Love to all!

 

Ostavi svoj komentar