Inspiracija | Svrha i smisao

Kako da shvatiš šta zapravo želiš

May 24, 2017

Koliko sam samo puta čula radi ono šta želiš, idi za onim što voliš i što te čini srećnim. I ne mali broj puta sam se našla u situaciji da priznam sebi da ja ne znam za čim da idem,  ni šta je to što želim.

 

Kada sam završila fakultet mislila sam kako ću se osećati kao car kad ga završim, a umesto toga sam zatekla sebe kako nemam ni najmanju želju to da radim do kraja svog života.

Želela sam samo da me svi puste na miru sa pitanjem kad ću se zaposliti. Znala sam da postoji nešto što bi me zadovoljilo na svim nivoima, inženjerske delatnosti, definitivno ne. Bila sam sigurna oduvek da su svi odgovori u meni, i bilo mi je potrebno malo da se osamim i da u tišini saslušam sebe, svi odgovori su već u nama, to mi je uvek bilo na pameti.

U trenucima moje zbunjenosti činilo mi se da drugi prilično dobro znaju kuda idu. Sve moje kolege se zaposlile, pa od 8h do 16h svaki dan i onda se posle nalaze na kafi, pa pričaju o temama, naravno vezanim za posao, jedva čekaju vikend da izađu u grad, da otputuju negde ili odmor, da se odmore od takvog života.

I tako se ja nađem sa njima nekad na kafi kao sa Marsa pala. Dok se u meni vodi unutrašnji sukob biti ili ne biti, pitanje je sad. Trebalo bih i ja da tako isto idem na posao, da mogu da se uključim bar u razgovor, ali mom srcu tamo ništa nije prijalo, znalo je ono da to može bolje, želelo je nešto drugo.

Bukvalno to osećanje da postoji nešto što ja želim duboko u sebi da izrazim, kažem, podelim, držalo me je tri godine posle fakulteta, toliko je trajao taj moj period resetovanja od našeg obrazovnog sistema, uči, štrebaj, da bi zaboravio sve koliko sutra!

Kakva besmislica, pogotovo u današnje digitalno vreme kada su informacije dostupne posredstvom interneta gotovo odmah, terati decu da uče gomilu stvari koje im nikad neće trebati, dok se kreativnost, stvaralaštvo i kritički um nimalo ne neguju niti podstiču. Smešno je to, ali je to i jedino što će im trebati u ovom i budućem periodu i jedino od čega će moći da žive kako budu želeli.

Mislim da je kod svih nas, pa i kod mene, najveća prepreka koja postoji strah da izrazimo ono što želimo, a ne to što se ne poznajemo, da priznamo sebi šta jesmo, a šta nismo. Vrlo brzo kada biste postavili sebi to pitanje Šta je ono što ja zapravo želim da živim, radim, postanem? Imali biste odgovor ispred sebe, čuli biste sve.

U prvom momentu biste se ozarili od miline te vizije vas i vašeg mogućeg scenarija, dok već u drugom momentu bi krenuli izgovori da je to nemoguće, da je to nešto što vam ne ide baš tako dobro, postoje bolji od vas, da niste vi za to, odmah bi je javio onaj glas u glavi koji vam govori da ste probali već i da nije išlo, da je to preteško, ili neki sličan self sabotage scenario.

Nikad nije problem da ne znamo šta želimo, mi se plašimo toga što želimo, plašimo se da kažemo, jer će nas neko mozda osuđivati, neko će nas ismejati, plašimo se da nismo dovoljno dobri za to.

Takođe, strah koji se javlja često jeste da bismo mogli izneveriti očekivanja da li roditelja, da li partnera, dece, okoline. Strah da nećemo biti prihvaćeni od drugih. Jer mi smo ipak socijalna bića i drugi su nam potrebni, mi želimo da nas podrže, našem biću je ljubav potrebna. Onda se tu javljaju i egzistencijalna pitanja, da li ću moći od toga da živim, kako da pretvorim u biznis to što želim?

Zbog tih silnih upitnosti većina ljudi se ni ne usuđuje da se pokrene. Sede tamo gde je bezbedno u zoni konfora, teše se, dobro je, ovde je mirno, ćute i rade to što im kažu, strepe da ih slučajno neko ne povuče sa te utabane staze. Međutim, njihov dubok unutrašnji nemir, njihova duša koja zeli da se izrazi bukvalno viče kroz njihove oči.

Svako bar malo empatičan zna i moze da oseti kako izgleda samo stajati pored osobe kojoj duša peva, pored osobe koja živi ono što želi, pored duše koja nije sputana. Takvi ljudi su u mom životu neprocenjivi, ljudi koji su iskreni prema sebi, koji jasno i glasno govore šta ih uzbuđuje, šta ih ispunjava i idu za time, su moji najveći učitelji, hvala im svima na tome.

Bilo da želite vezu, partnera, brak, kuću, da pišete pesme, kuvate, gajite decu, putujete po svetu, otvorite kozmetički salon, sve je legitimno, dok god vam srce igra i oči vam se cakle zbog toga. Samo priznajte sebi, bez obzira koliko ste razočarenja doziveli do sad tragajući da idealnim partnerom, bez obzira koliko su vas puta odbili na kastingu, ako sve to još uvek želite onda je apsolutno moguće!

Sve stvari u životu ne dolaze u istom datom momentu i sigurno je da pošto otvoreno progovorite o tome moraćete da radite na tome, ali sama činjenica da ste se usudili pričati i biti iskreni sa sobom već vas približava svemu tome.

Ako želite partnera ok, onda počnite da izlazite na sastanke, idite kad vas društvo zove negde, ne pravite izgovore, ne skrivajte se, jer mozda baš tamo bude vaš partner. Malo se doterajte da ga spremi dočekate, zagizdajte se, zaljubite se u sebe, učinite sebi neki gušt.

Ako smatrate da vam je do sada falilo samopouzdanja da se upustite u vezu ili da učinite i prvi korak sami, radite na njemu, postanite onakav partner kakvog želite da privučete u vaš život.

Međutim, ukoliko vam još nije najjasnije šta želite ili ako već znate ali ne znate kako da se predate tome bez straha i zadržite tu viziju sebe na duže vreme, evo šta je meni pomoglo.

Krenite polako i malo po malo. Inače, imam jednog druga koji je iz Amerike, ali živi ovde već par meseci i  jedine reči koje zna na srpskom su: polako i malo po malo. Oduševljena sam bila, i savršeno ga opisuju by the way. Dakle počnite od toga šta volite da radite i šta vas čini srećnim, i stavite to na papir. To može da bude bilo šta, slobodno se opustite, to niko neće videti.

Koje su to sitne stvari koje vas raduju?  Vožnja bicikla, rolera, kuvanje, ples, yoga, fitness, da šijete, čuvate decu, šetate, čitate, sve dolazi u obzir. Ispište šta volite i kad počne da vas hvata neki nemir ili što ja kazem neizdrž oko pravca kretanja vašeg života, vi pogledajte u taj papir i uradite neku od tih stvari. Obično se među takvim starima i krije istinska želja vašeg srca i duše, samo smo mi zaboravili da te želje stavljamo kao prioritete, pa su nam one tamo negde.

 

U ovo današnje vreme sigurna sam da i sami znate za milion primera ljudi koji jako lepo zarađuju od svojih hobija, od kuvanja, od pevanja, od plesa, od nekih stvari koje mi smatramo da i ne spadaju u zanimanja. Nas su učili da se u životu mora boriti, uči školu i stekni diplomu, to je najvažnije. Međutim, nisu nas spremali za ovo vreme, u kojem neka aplikacija, neka inovacija može da te načini milionerom. Nisu nas spremali za digitalno doba i internet, nisu nam pričali da je sve marketing, i da kako se predstaviš, tako će te i ceniti. Diplome skoro i da ne vrede, svako može da ih ima.

Sigurno je da niste usamljeni u svojim upitanostima i sveopštem “zbunu“. Milioni ljudi se pitaju isto što i vi sada. Ali, postoje ljudi koji su shvatili, od njih sam učila i gledam ih kao dobre primere nečega što je moguće.

Evo par koraka koje bi trebalo da razmotrite ako niste baš još uvek sigurni šta želite:

1) Budite iskreni prema sebi – Ukoliko vas plaši ono što osećate kao svoj poziv onda idite još hrabije ka tome, jer baš u onome što nas plaši leži najveći potencijal za rast i razvoj nas kao individua. Prevazilazite svoje strahove tako što se suočavate sa njima.

2) Take action – Delajte, delajte, i delajte. Svaki dan u svakom smislu. Preduzimajte nešto, bar i najmanji korak ka onome što želite. Priznajte i zahvaite se sebi za svaki trud i znajte da će se isplatiti. Podržite sebe za sve što uradite. Malo po malo i polako.

3)Greške su ok – Budite spremni na izazove i neka vam oni služe kao lekcije. Svako ko je uspeo pre nego se to desilo imao je gomilu pokušaja iza sebe, padao je, dizao se i nastavljao. Nije ništa strašno pogrešiti, neuspeh je sastavni deo uspeha. Svako uspešan će to reći, zato priglite i neuspeh, zahvalite mu se, and continue to ride a bicycle cause it’s all about balance.

 

Svetu je potrebno baš ono što vi imate da podelite, ukoliko vi ne uradite niko neće i to mesto će ostati upražnjeno.

Šteta bi bila, zar ne? 🙂

 

Love to all!

 

 

 

 

Ostavi svoj komentar