Inspiracija

Ko nas zapravo može povrediti?

August 6, 2017

Da li neko zapravo može da nas povredi? I ko nas povredjuje?

 

Skoro sam dobila ovo pitanje: Kako to da se ne bojim da neću biti povredjena?

Šokiralo me pitanje. Malo sam zaboravila koliko se još mnogo ljudi zapravo boji da ih neko drugi može povrediti.

Oduvek sam zapravo mislila da druga osoba uopšte ne ulazi u jednačinu. Ako sam ja odabrala svesno nekog u svom životu onda je opet do mene sve što doživim, iskusim i prodjem sa tom osobom. Ne držim druge ljude odgovornim ni za moju sreću, a kamoli za moju tugu. Možda je to glavni razlog mog imuniteta na povredjivanja. Sreću ne tražim tamo negde, već u meni je nalazim, a to opet znači da ne tražim od nekog da me usreći već da podelim sa drugim ono što imam.

Naime, neko nas može povrediti samo ako mi to dozvolimo, i to opet znači da to nema nikakve veze sa ovom drugom osobom.

Ja biram i odlučujem kome ću dati poverenje.

Medjutim znam na šta je mislila ta osoba koja mi je postavila to pitanje. Da li me preterana otvorenost i iskrenost može dovesti do toga da neki ljudi to iskoriste protiv mene?

Uvek moram da ponovim ono da šta očekuješ to ćeš i da nadješ. Tako i sa ovim pitanjem. Svi mi funkcionišemo u svom sistemu uverenja, verovanja i programa usadjenih u našim glavama.

Kada mi se i dese “neke situacije” koje nazivam kontrasnim, prvo pitanje koje postavim sebi jeste:

Kako sam doprinela JA da dodje do toga?

Dalje.

Čemu me uči ova situacija?

Šta dobro može da izadje iz ovoga?

Kako sam sazrela prošavši kroz ovo iskustvo?

A ne šta mi je TA i ta osoba uradila.

Nije meni niko ništa uradio. Potpuno mi je suludo da tako posmatram druge ljude.

U svakoj interakciji koju imamo sa drugima mi imamo naša čuvena očekivanja. Šta bi neko trebao da uradi, da kaže, ili kako da se ponaša.  I ako neko nije po tom našem idealnom šablonu mi doživljavamo razočarenja ili bivamo povredjeni. Simple as that.

Često ljudi kada raskinu veze pa ako su slučajno bili ostavljeni ili „prevarena“ strana govore najgore o drugoj osobi, kritikuju i čak  je mrze. A da nijednog trenutka ne zapitaju sebe da li su možda oni taj razlog zašto ih je neko ostavio? Da li su bili dovoljno pažljivi, nežni, da li su davali dovoljno ljubavi? Ako vas neko prevari ne znači da tu ne postoji i deo vaše odgovornosti.

Najlakše je kritikovati druge.

Kada sam bila ostavljena iskreno još nijednom nisam došla u situaciju da krivim momka koji je to uradio. Bila sam svesna da sam na nekom nivou to upravo i želela, i to što su oni to uradili samo mi je došlo kao olakšavajuća okolnost. Bez šale. Ne kažem da je to uvek bilo lako, jer navika je čudo. Ali nije ni bilo traumatično. Sa svakim imam lepe uspomene koje nas vežu, one ostale mi ljudi po običaju zaboravljamo.

Ljudi trže ljubav iz često pogrešnih razloga, očekujući da neko nešto treba da im da. Umesto da oni daju što već imaju, ili da zajedno podele ono što imaju. Jer je nekako lepše živeti tako.

Tu sada dolazimo do toga koliko zapravo možemo da damo nešto što nemamo ni za sebe.

Neko ko ne voli dovoljno sebe ne može dati ljubav kad je nije osvestio u sebi i prema sebi. Neko ko ukazuje poverenje drugome znači da ga ima dovoljno u sebi. Znači da veruje sebi. Neko ko je iskren sa drugima znači da je iskren i sa sobom. Neko ko je dobar prema drugima znači da je dobar prema sebi. Mi možemo dati samo ono što imamo i osećamo prema sebi. Sve je ovo odnos sebe i sebe.

Na nekom nivou mi smo svi ista duša na različitim putovanjima, drugi delovi Jednog istog.

To sam htela da kažem da odgovorm, da objasnim ali nisam bila sigurna koliko bih zatekla razumevanja. Pa sam samo rekla jednostavno osećam da sam dobro, nemam objašnjenja zašto, samo znam da sam na dobrom putu.

Uvek mi se upali neka lampica, kad mi neko kaže kako ne veruje drugima, kako teba biti oprezan, kako su ljudi loši, i kako su pokvareni, ovakvi ili onakvi. Ne znam, mene kao da zaboli nešto kad čujem to.

Mozda sam samo super sensitive person, šta li. Kažu ima nas i takvih.

Zašto ne bismo pokušali da malo više razumemo i te druge, da je sve to samo strah koji izbija iz njih. Da i te ljude samo nešto boli, nisu oni loši oni su samo malo tužni.

Zato ih se i ne plašim. Ja ih razumem.

Eto možda je poruka ovog teksta. Da treba krenuti od sebe. Ako vas nešto muči u vezi drugih ljudi, obično je to znak da vas to boli i u unutar vas samih. I ne može vama niko ništa vi ste nedodirljivi( setih se filma The Intouchables).

Ali Vi sami možete sve. Pa lagano ka sebi krenite, i dokle stignete, dobro je..

 

Love to all!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *