Inspirativni ljudi

Malo o zbunjenosti

July 22, 2017

Kako da iz ovog mora informacija koje nas opsedaju svakodnevno odredimo šta je za nas, a šta nije. Bombardovani smo savetima, porukama, preporukama, koje umesto da nam služe samo nas još više zbunjuju, jer su uglavnom kontradiktorne.

 

Evo na primer juče pričam sa drugaricom koja redovno trenira, i devojka želi da se hrani zdravo ali više ne zna kako. Šta je to zapravo “zdravo” i ispravno, i u kojoj meri treba ići za svim tim savetima. Jer na kraju ispade ne sme ništa da jede, ni da kupi u prodavnici.

Jedi sirovo, nemoj jesti sirovo, bio nije bio. Sad odjednom ne treba jesti pirinač, krompir, belo brašno, pa onda brašno uopšte, mleko, sir, sve što je belo.. Pa onda je i doba dana bitno. E u ovo doba dana jedi, u ovo nemoj.. Što dublje ideš da u izučavanje i bavljenje ishranom sve se više gubiš u moru informacija, da ti na kraju dodje samo da digneš ruke od svega.

Više ništa nije isto kao pre. Ali najzanimljivije je što se vremenom predomisle ovi „stručnjaci“. Pa je onda jedno vreme „zdravo“ nešto, a posle nije više „zrdavo“. Čini se da svako ima svoj savet i predlog šta treba jesti i kako se hraniti.

Dok mi je pričala o toj temi, prepoznala sam i sebe u njoj. Samo što moja tema interesovanja nikad nije bila preterano ishrana i fitnes. U nekoj meri da, ali nisam sad neki freak za tim stvarima.

Ono što je mene uvek interesovalo to je taj self development(engl.lični razvoj) svet. Razlog za to je što sam uvek htela nekako da razumem bolje svet oko sebe, svoje prijatelje, način na koji oni razmišljaju, i naravno da bolje upoznam sebe, da imam bolje partnerske veze, a i društvene. Svakako da bih unapredila svoj život  kako na privatnom tako i na socijalnom planu.

Još u srednjoj školi sam dosta čitala literature iz psihologije, to me je uvek privlačilo. Imala sam uvek pitanja zašto neki ljudi rade to što rade, ili razmišljaju tako kako razmišljaju? Htela uvek da mi sve bude jasno.

Ali intenzivno sam krenula u bavljenje sobom, onda kada mi je najviše trebalo, da tako kažem. To je bilo pre nešto više od tri godine kada sam završila fakultet, i kad sam iz jednog načina života koji je podrazumevao studiranje pet godina, morala da ukočim u drugi svet.

Taj prelazni period je svima nama bio težak. Kada pričam sa svojim kolegama, tek sada otvoreno možemo da priznamo jedni drugima koliko smo zapravo bili šokirani – svi do jednog, sa svim onim stvarima koje su nam se sručile na glavu kako smo uzeli diplome. Ali tada smo svi jedni drugima pričali kako nam je super i nam tom poslu koji radimo, i na tim putovanjima na kojima smo zapravo bežali od sebe, i u tim vezama koje su se raspadale. Samo da neko ne pomisli da ovom drugom ne ide dobro.

Tek tada smo shvatili da je faklutet je jedno, a real life je drugo. Odjednom sve sam moraš plaćaš, odjednom posao od 8-16h, odjednom 20 dana godišnjeg odmora. Neki su dobili i decu usput, pa odjednom i te obaveze. Više nisi samo ti u pitanju.

Ono što smo učili i ono što radimo nije imalo veze jedno sa drugim, to je tek razočarenje druge vrste. Nema onog dream job-a o kojem si maštao, i tako..Snadje te život.

Meni je trebalo vreme da se resetujem, i krenem ponovo da se gradim za takav život. I iskreno sam i lutala malo, moram da priznam. Imala sam sreću što sam uvek imala podršku u porodici, uvek razgovor i saosećanje, kad god mi je trebalo. Ali znam da gomila ljudi nema to, a još iako su po prirodi introvertni, onda samo lagano skliznu u depresiju.

Po prirodi sam uvek bila vedrog duha i spremna sam bila da istražujem sebe. Otvorenog uma za nove ideje.

I tako sam krenula na jogu, što mi se odmah u startu dopalo. Cela ta filozofija mi je prijala. Nekad mislim da me je i joga održala da i sama ne skliznem u depresiju. Tu je sve u fokusu, ravnoteži i fleksibilnosti. To su tri stvari najvažnije za život. Zato mi je i prija. I na fizičkom i na psihičkom nivou.

Kako me je to jako zainteresovalo krenula sam da izučavam tu fliozofiju, koja je prilično zanimljiva. Onda sam otkrila da je u Americi čitav taj pokret sada u procvatu. Gde ljudi se vraćaju tim nekim duhovnim stvarima i sebi pre svega kroz budizam, hrišćanstvo, popularnu psihologiju i ceo taj pokret se svrstava u New Age.

Medjutim kao i sve stvari, i od toga je napravljena čitava industrija kao i za hranu gore pomenutu. Zato sam se i pronašla dok sam pričala sa drugaricom. To je sada tamo u Americi jedna gusta šuma od life coach-eva i trenera i gurua. Gde svako ima svoj savet, gde je svako psiholog, gde je svako stručnjak, i ako nemaš svoj online kurs koji prodaješ nisi ništa uradio. Kod nas to nije toliko popularno koliko vidim kao na Zapadu, ali mislim da će biti.

Medjutim što sam dublje išla u sve to i što sam više i slušala i čitala, sve sam bivala zbunjenija. Jedni kažu misli pozitvno, drugi ne misli u opšte, jedni radi besomučno dok ne ostvariš sve što želiš, drugi samo ti želi i ostvariće se. Jedni pravi planove i ciljeve, drugi živi u trenutku. Pa kako to da radim u isto vreme?!

I tako sam tražeći odgovor kako da razumem sebe i druge, završila da tek sad ne razumem ništa.

Ne kažem sad da je sve to loše i da ne treba raditi na sebi, ili da se ne treba hraniti zdravo, naprotiv.

Sada me intresuje kako da iz mora svega toga izvući ono što je za mene? A da ne preterujem ni u čemu.

Jer u jednom trenutku sam samo uhvatila sebe kako počinjem da preterujem u svemu tome, i sve je to počelo da vuče u jednu krajnost koja mi se nije svidela. U kojoj ja gubim dodir sa stvarnošću koja objektivno postoji, sa ljudima oko sebe koji su mi bitni, previše kontrolišem sebe, i sve ono što je bilo prvobitni motiv bavljenja sobom sada je otišlo u drugi plan.

I tada sam samo rekla stop.

Uvek se nekako vratim na ono „prija – ne prija“. Čim počinje da smeta znači da je vreme da se menja nešto. I one najvažnije životne stvari su uvek jednostavne. Ne treba ni u čemu preterivati. Zlatna sredina što se kaže.

I svakako da sve što vam se učini zanimljivim treba probati, ako mislite da će vam služiti, neki program, režim ishrane ili kurs. Uvek možemo da unapredjujemo sebe, ali ne zaboravljajući i ne zapostavljajući druge delove svog života.

Upoznala sam skoro neke Amerikance koji žive u Beogradu gde razvijaju svoj online biznis. Ovde su iz razloga što je jeftinije živeti nego tamo. Oni pripadaju onoj „struji“ ovih modernih nomada koji su rešili da se obogate. I tako su zacrtali neke milione da zarade za odredjeni vremenski period. Sve rade po plani u programu koji im je neki mentor tamo prepisao. Imaju recept ljudi za uspeh. Kao čarobne formule se drže toga. Naravno da su prvo išli u Indiju po dozu duhovnog mira, i prosvetljenje, to je must. Nije da osudjujem, sve mi je to bilo prezanimljvo, pre svega da upoznam i vidim te ljude koji žive na taj način in real time. Ali malo mi je ceo taj pricip Get rich or die trying, previše. Iskreno ne želim da znam šta će da bude ako slučajno im ne uspe da se obogate u tom roku ili se penzionišu u 35 godini, ako sve to slučajno samo padne u vodu. A oni proveli godine tako samo radeći besomučno, bez ikakvih razvijenih kvalitetnih odnosa sa porodicom, prijateljima, partnerima. Fokusirani samo na svoj goal. Ali svakako držim im pesnice.

To je samo jedna u nizu krajnosti.

Medjutim znam i neke ljude koji su zalutali u spiritualnost ili religioznost. I to su uglavnom umetnici. Koji tako samo maštaju nešto, i žive potpuno u svom svetu, ideja, sthova, melodija, čega god.. Ne prilagodjeni današnjim trendovima, društvu uopšte. Ne valja ni to. Ne sposobni da se uklope i prihvate ovaj svet kakav je takav je.

Ja negde se trudim da balansiram izmedju ova dva pravca. Moji prioriteti su definitvno odnosi, i u njih želim najviše da ulažem, jer na kraju neće ti ostati od uspomena koliko si para zaradio ili kakve si luksuze sebi mogao da priuštiš već kakav si čovek bio, i čije si živote dotakao. Kakav si trag ostavio na ovom svetu.

Nekad sam malo više tamo, a nekad sam malo više ovde. I kad se bilo gde zadržim malo duže vraćam se, osećam da mi ne prija.

Definitvno sam zahvalna za svaku lekciju koju sam naučila, i valjda moraš malo da se izgubiš da bi se pronašao. A život nekako nadje način sam da ti kaže da si se pogubio.

Ali i to je ok. Jer i to je život.

Nadam se da će vam ovo služiti da shvatite da niste usamljni u tom osećanju opšteg „zbuna“. Kaže drugarica takva smo generacija – zapalo nam je da smo kolektivno zbunjeni.

I da, odgovor na pitanje sa početka kako da odredimo šta je za nas, a šta nije?  Dakle sve dok prija to „nešto“ za vas je, kad prestane da prija, prihvatite da ste prerasli sve to i nastavite dalje svoj život.

Eto to je neki odgovor koji sam sebi dala, pa možda i vama posluži. Uživajte i imajte se divno..

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar