Inspiracija | Inspirativni ljudi | Moj dnevnik

Mnogo je ljudi ali retko ko je čovek

March 16, 2018

Ovo je tema koju je imao moj brat za svoj pismeni zadatak. Zvao me je naravno da mu ja to nešto na “brzinu smislim”. Do sada to nisam radila, jer nije bilo potrebe. Sve teme je već uzimao iz mojih starih školskih sveski. Ali ovu temu nije ipak mogao da nađe. 🙂

 

Da mi oproste svi profesori srpskog jezika koji čitaju, ja sam ipak odlučila da napišem nešto.

Ali zbog sebe. Jer me je nekako pogodila ta rečenica u naslovu.

I evo šta sam mu napisala.


Želim da pišem o ovoj temi ali iz jednog malo drugačijeg ugla. Neću reći da se ne slažem donekle sa izjavom našeg patrijarha Pavla, ali voleo bih da iz jedne druge perspektive kažem svoje mišljenje na upravo ovu temu.

Svi ljudi koji se rode oni ne biraju svoju porodicu. Ne biraju ni zemlju u kojoj će da se rode. Ne biraju svoje komšije,  okruženje i sredinu u kojoj će da se rode. Mi se svi samo rodimo na nekom datom mestu, sa nekim roditeljima. Niko nas ne pita gde želimo da se rodimo, zar ne? Mislim da je to i logično.

Ali svi se rodimo kao neki ljudi. Tj. kao bebe. Za bebe niko nikad ne može da kaže da su se rodile loše. Svaka beba je svima lepa, nevina, i mila. A mi zaboravljamo da je zapravo svaki čovek kojeg vidimo pre nego što je odrastao bio dete, i bio ista ta nevina i dobra beba.

Međutim nešto se dogodi toj bebi, tom detetu tokom života što ga pretvori u dobrog(boljeg) ili rđavog čoveka.

Dogodi mu se život.

Dogodi mu se da ga neko povredi. Dogodi mu se da ga roditelji ne vole dovoljno i na pravi način. Jer nemaju vremena ili dovoljno ljubavi u sebi da podele sa njim. Dogodi mu se da ga deca u školi matretiraju jer je slabiji. Dogodi mu se da nema dovoljno novca za hranu pa poželi da ukrade od nekoga ko ima previše. Dogodi mu se da nema nove patike kada svi njegovi vršnjaci imaju, pa onda odluči da će ih jednom u životu po svaku cenu imati. Dogodi mu se da ga neko ostavi, pa izgubi veru u druge. Dogodi mu se da ga neko izneveri pa ne veruje više nikome. Dogodi mu se možda da ne ispuni nečija očekivanja pa mu onda ni ostali ljudi nikada nisu dovoljno dobri. Dogodi mu se da se razočara u sve, pa su onda i drugi razočarani sa njim.

I zašto onda neko ipak i postane taj neki čovek među svim tim ljudima?

Onaj koji ipak među svim tim ljudima (p)ostane čovek je onaj koji izabere na okolnosti da reaguje drugačije.  Čovekom postaje onaj koji kada su svi i sve prema njemu loši, on bira da im pokaže kako ipak može biti bolji od toga. Čovek je onaj koji prihvata i koji je zahvalan za sve lekcije koje mu život zadaje, jer zna da izlazi posle njih jači. Čovekom postaje onaj koji na život koji mu je dat gleda kao na okvir za sliku, ali zna da će on sam oslikati to platno. Čovek je onaj koji ne diže ruke od drugih ljudi i kada bi to bila najlogičnija stvar na svetu. Jer ga oni uče onome što on neće da bude. Čovek je onaj koji kada ga neko i očara preuzima odgovornost za svoju očaranost, i ne razočarava se lako. Čovek je onaj koji voli život i kad je lep i kad je ružan. Čovek postaje onaj koji ne reaguje na život, već kreira okolnosti u kojima će upravo tamo gde jeste da se razvija najbolje što može.

Da li treba osuđivati ove prve zbog svoje slabosti i popuštanja pred životom? Ili jednostavno shvatiti da oni ipak nisu imali možda podršku na svom putu?

Na svakome od nas je da odluči kada se sretne sa nekim da li će u nekom čoveku da vidi to dete koje nije imalo snage da izađe na kraj sa svim nedaćama ili će da ga osudi kao „lošeg čoveka“.

Ja verujem da je svako od nas rođen dobar, ali nije svako od nas imao sreću da ga roditelji nauče pravim vrednostima. Jer možda ni njihovi roditelji nisu njih naučili. I zbog toga mislim da ipak ljude koji nisu postali vredni poštovanja ne treba osuđivati već im treba pokazati ličnim primerom kako izgleda pošten čovek.


Eto. To sam mu napisala. Ne znam da li će mu neko poverovati da on to nije napisao sa svojih 14 godina? 🙂

A i ako mu ne poveruju biće mu to lekcija da ne prepisuje, i da sledeći put smisli sam temu. A meni će ipak biti drago da on pročita ovo što sam napisala, pa će mu se možda nešto i urezati u mozak od ovoga što sam rekla.

Nisam ovo htela da podelim ovde ali sam dobila taj predlog, pa onda ajde – Što da ne ?:) Može da koristi.

Uživajte, i malo samo razmislite o tome svemu.

S ljubavlju Katarina

Ukoliko ti se dopao tekst ostavi svoj mail i postani počasni član moje mailing liste 😉

 

Photo by Jacek Dylag on Unsplash

Only registered users can comment.

  1. Predivno.Nedavno pratim tvoj blog i ovo je jedan od postova koji me je najvise dotakao i podstakao da ne osudjujem ljude i ne nazivam nikog losim,jer niko ne zna kakvu bitku ti ,,losi” ljudi vode u svom zivotu i kako se oni osjecaju.Svaka cast na trudu koji ulazes u tvoj blog.Jedna si od rijetkih blogerki koje pisu o temama o kojima vrijedi pisati.Svaka cast.💖

    1. Draga Andjela hvala ti na divnim rečima! ❤️ Srećna sam što te je baš ovaj tekst motivisao da počneš drugačije da razmišljaš. Čim drugačije počneš da misliš drugačije ćeš i da reaguješ na okolnosti. Što je negde i poenta. Da se mi promenimo prvo, a onda će i sve oko nas da se promeni na bolje.
      Pozdrav!😘

Ostavi svoj komentar