Inspiracija

Moje roze grabulje za seno

June 21, 2017

U našoj kući nikad nije bilo novina, moji to jednostavno nisu kupovali, a ni čitali. Dok sam još bila klinka kada bih išla kod drugarica, videla sam punu kuću novina i njihove roditelje kako čitaju novine. Mislila sam kako su njihovi roditelji baš pametni i pitala se zašto i moji nisu tako pametni?

 

Moram sad da priznam da sam jednom i ukrala čak jedne novine i donela kući, ne bih li privolela moje da pročitaju malo! Bila sam baš mala tada da se razumemo, ali su me mučile takve stvari. Ne baš svojstveno deci tog uzrasta.

Moji su samo radili nešto po ceo dan, nisu imali kad, govorili su mi. Oni su samo zidali, kućili, sadili, obrađivali, rušili, pa opet gradili i tako u krug. Sad kada ja novine nisam čitala više godina unazad, toliko sam zahvalna svojim roditeljima i smatram ih zapravo prepametnim.

Iz razloga što se nisu brinuli zbog okolnosti na koje nisu mogli da utiču, što su radili i menjali ono što je bilo u njihovoj moći i što su umeli da naprave razliku izmedju ta dva.

Tako su nas vukli kad smo bili mali šta god da su oni radili, radili bismo i mi. Uglavnom smo svaki dan išli svi onako čoporativno u Tamnavu.

Deca su kažu sjajni imitatori. Sećam se da sam htela da radim sve što i odrasli rade. Jedva sam čekala da mi majka da nešto korisno da uradim, npr. da baš ja poslužim nekog majstora, ako su i oni bili sa nama.

Bila sam ponosna na sebe kada bih uradila nešto kao „velika“ osoba.

Zato, dajte svojoj deci nešto sjajno da imitiraju!

Ovo su grabulje, za one koji nisu upoznati..)
Ovo su grabulje, za one koji nisu upoznati.. 🙂

Sećam se da smo svako leto kupili seno u Tamnavi. I  meni su te naše zajedničke „akcije“ prelepe uspomene. Jedno leto neću nikad zaboraviti, kada je tata došao i doneo meni i Marini roze grabulje. Bile su to plastične grabulje, trebalo ih je samo na neku drvenu motku navući i bile smo spremne. Ja se još uvek sećam moje sreće kad sam ugledala te roze grabulje! Bože, htela sam da grabuljam ceo dan, do kraja života sa njima! Nema veze što je bilo hiljadu stepeni napolju, što sam sva bila izgrebana, sto su bile veće od mene dva puta! Imala sam možda šest godina i bila sam uvažena kao zaslužni nosilac grabulja i vlasnik, da tako kažem.

Mene je to iskreno motivisalo da radim kao odrasla osoba. Moj otac je oduvek bio dobar za marketing, znao je da će to da nas motiviše da radimo više. Mislim da su one i dalje žive iskreno, u lošem stanju naravno, ali traju i dalje. To su bile grabulje..:)

Danas kada sedim u kancelariji 8 sati pod neonskim svetlima, na „cool“ poslu, i pomeram samo kažiprst, to grabuljanje mi iz ovog ugla deluje kao sjajan posao. I nedostaju mi te grabulje. Svež vazduh, sunce, ptičice na grani i milina.

A sećam se kako me je kasnije, kad sam porasla malo, kao i u pubertetu, bilo sramota da kažem da sam kupila seno, šljive, brala kukuruz, a iskreno sve sam to radila. Pa sam tako i počela da izbegavam to. Kao to nije „cool“.

Kao „cool“ je da ne znaš šta jedeš ili da nemaš uopšte šta da jedeš, a nije „cool“ da radiš, da dođeš do toga da jedeš svoju hranu?

Pitala sam se ko nas je ubedio u to?

Kako to da je postalo moderno da svi skockani sa noktima manikiranim, jer je to “must“, idemo u svoje skockane kancelarije i tamo venemo kao oni fikusi, osvetljeni i ozračeni od kompijutera? A da se čovek bavi zemljom i onim što mu je priroda ponudila, to je za „seljake“? Uz dužno poštovanje. Jedna od vas sam.

Moji kažu da je sistem kriv i komunizam, koji je oterao ljude sa zemlje u fabrike po plate i sigurne penzije i sad nikog tamo nema po selima. A sad sa tim penzijama mogu da se slikaju. Ovo što vidim od penzionera po Beogradu je da plačeš. Skoro sam čula sam da u nekim pekarama u Beogradu prodaju hleb na krišku i da penzioneri uglavnom kupuju, jer ni za hleb nemaju. I tako ih je sistem zeznuo, da se tako izrazim, oprostite mi.

Zato, mislim da će ovo vreme da vrati ljude odakle su pobegli, ako još imaju gde. I ja se nadam da će se ljudi ranije osvestiti dok ne dođu lepo stranci i pokupuju sve oko nas, pa ćemo da radimo za njih na našoj zemlji.

Iskreno, kada vidim kako neki trče ka tim državnim pozicijama, radi neke „sigurnosti“, to mi liči na onaj previous scenario sa ovim sadašnjim penzionerima. Sigurna će vam budućnost biti samo ako je sigurnom sami napravite, a oslanjajući se na državu i penziju, mislim da u ovo doba ta priča više nego ikada ne pije vodu. Kažem samo da i vas sistem “ne zezne”.

Priča mi drugarica kako je posmatrala kroz prozor svoje „fancy“ kancelarije  jednog radnika iz gradske čistoće dok je radio u obližnjem parku. Imao je slušalice u ušima, pevušio je i šišao travu tako levo desno, gore, dole. I kaže mi ona Znaš Katarina gledam ga tako dok ja sedim u kancelariji i buljim u računar osam, devet sati, ne pomeram se bukvalno i osećam kako mu zavidim. Zavidim mu što je napolju, što je na suncu, što se razmahao sa onom motornom testerom kao da pleše sa njom. A plata nam je skoro pa ista. Samo što sam ja gulila fakultet 4 godine, a on nije. Pa ko je tu pametan, on ili ja?

Sistem, šta da kažem drugo. I da se smejem, jer je smešno. A pomalo i tužno.

Koliko vidim neki od ovih naših glumaca- valjda od muke šta će, kad kulture najmanje ima. Okrenuli su se poljoprivredi i proizvodnji svojih proizvoda, pa pričaju o tome, i to je dobra stvar u svemu, jer ljudi će da se ugledaju na njih, pa će to da se popularizuje.

Ja iskreno nisam bila potpuno svesna svega ovoga i našeg bogatstva, dok nisam prisustvovala nečemu što me prilično prodrmalo. Naime, prošle godine sam bila na nekom Grčkom ostrvu i sticajem okolnosti sam bila okružena ljudima koji su high class i to na svetskom nivou.

I tako su nas oni jedan dan vodili da vidimo njihovu baštu, koju su oni posadili, all organic, bio itd.. Na tom grčkom ostrvu gde ni trava ne niče, žbun ne može da nikne sam, a da se dodatno ne navodnjava. Tako smo mi stajali i divili se njihovoj lubenici od ni 3 kg! Iskreno sam u sebi mislila Bože, pa mi u Tamnavi samo što se ne gađamo sa lubenicama koliko ih imamo i to od po 20 kg, a ne od 3 kg. I onda, kada sam videla kako su oni ponosni na tu svoju „lubeničicu“, postala sam svesna koliko ja imam toga i na čemu da budem ponosna. I počela sam, iskreno, i sama da gledam na sve ono što moji rade i što su radili, drugim očima.

Ne znam baš u koju kategoruju da stavim ovaj tekst, on je van svake kategorije. Malo da sam se setila tih grabulja, a ne mogu sad samo za njih da pravim posebnu kategoruju na sajtu. One imaju posebno mesto u mom srcu i to im je dovoljno!

Razmislite malo o ovoj temi, a i setite se neke vaše zajedničke akcije kad ste bili deca sa svojim roditeljima, kada ste se vi osećali kao mali-veliki ljudi? Sigurna sam da pamtite divne stvari, pa pišite i podelite samnom vaše uspomene iz detinjstva. Jedva čekam da čujem.

The best things in life are the people you love, the places you’ve been and memories you’ve made along the way..

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar