Inspirativni ljudi

Nije teško biti fin

August 28, 2017

Videh ovu zakletvu pre neki dan, i naravno da sam se oduševila! Savršeno se uklopila u sve ono što mi bode oči svakodnevno.

 

Kada se vratim iz te Evrope, prvo što počnem da primećujem oko sebe jeste količina djubreta razbacanog po ulicama. I uvek govorim: “Što je tamo svuda čisto, a kod nas ovako prljavo!”.

Ne znam šta mi je sa mojim „ružičastim naočarima“ ovih dana.

Na ulicama ovog našeg glavnog grada može se naći sve i svašta. Nezavisno o kom delu grada se radi.

Iskreno osećam to djubre kao neku uvredu. Kao da ga je taj neko bacio direktno meni u lice. Ne mogu da se pravim da ga nema, da vizuelizujem kako je oko mene sve čisto kada nije. Ove moje metode kod djubreta ne prolaze. Baš zato što me vredja posvećujem mu čitav tekst.

Vraćala sam se kući sa posla Knez Mihailovom i jedan čovek je išao ispred mene. U jednom trenutku je bacio papir pored sebe. Samo ga je spustio. Kao da mu je tu mesto. Bila sam u neverici.

Međutim donela sam odluku za svaki sledeći put kada budem videla sličnu akciju da ću prići i podići to i vratiti mu/joj uz već spremljenu rečenicu: „Gospodine/gospodjo mislim da ste ispustili ovo“. Rešila sam.

I nije to bilo dete u pitanju. Bio je odrastao čovek.

I još nalazim opravdanje što dok vozim bicikl po svom rodnom gradu po okolnim selima često vidim po obalama razbacano smeće na sve strane, ali za glavni grad nema opravdanja.

Sećam se onih reklama koje su bile na RTS-u kad sam bila mala Nije teško biti fin. Uglavnom su se poznati glumci pojavljivali u tim reklamama, dajući nam primere šta je kulturno, a šta nije. Kako sam obožavala te glumce sećam se da sam upijala svaku reč koju su rekli. Smatrala sam da ako mi oni nešto kažu da tako moram da se ponašam. Ne majka ili otac. Hej, Nikola Kojo mi je rekao.

Eto kako mediji mogu da doprinesu kolektivnoj osvešćenosti. Ne znam zašto nema više tih reklama? I zašto je đubre na sve strane?

I zašto se ova zakletva ne uči kao pesmica i zašto ne stoji iznad svake table u školama? Verujem da bi se deci urezala u podsvest. A za ove odrasle jedino rešenje koje vidim jeste da se novčano kaznjava svaka žvaka i svaki bačen opušak, i sve ostalo.

Postoji još jedna strana priče na koju ne mogu da se ne osvrnem.

Znate ono kad vidite nekog ko je uredan, obučen i sredjen pristojno, ko jednostavno ima ugodnu i prijatnu spoljašnjost?

To na sve ljude ostavlja utisak sredjenog unutrašnjeg života, i svakako da prija društvo takve osobe. Ili kada udjte u nečiju kuću, a ona je sredjena, čista, miriše prijatno. To vam govori već kakva energija vlada u kući. Ne pričam o nekim luksuzima, niti vilama, i prelepim ljudima ni stvarima. Jednostavno želim da kažem da kako se neko ophodi prema stvarima oko sebe, svom gradu, svojoj ulici, prema svojoj kući, govori mnogo toga o tome kako se ophodi sam prema sebi.

Ono: Kako spolja tako i unutra.

Dovoljno mi je deset sekundi samo da kad stanem sa nekim koga ne poznajem da na osnovu stava i načina na koji je izabrao svoju garderobu kažem već dosta toga o toj osobi. Skoro sam gledala na School of life koje poruke prenosimo o sebi birajući garderobu koju nosimo svaki dan. Zanimljivo je, pogledajte. Mala digresija.(Why Clothes Matter)

Iskreno mi je žao što se toliko ljudi tako ophodi prema sebi, jer kada vidim ovu količinu djubreta po ulicama, to je jedino što mogu da zaključim.

Pričam pre neki dan sa rodjakom i kaže mi da je uzela stvar u svoje ruke i počela sama da čisti deo svoje ulice. Kaže da joj je dosta više, i sramota ju je da joj neko dodje u goste, a na trotoarima oko njene kuće djubre. Komšije su joj se prvo čudile, mislili su da je šašava što to radi.

Ali im je lepo objasnila da ako ona to ne uradi neće niko drugi, a to je opet njena ulica. One što treba da čiste nije videla kaže ima tri godine.

I posle toga priča mi ona uzeše i drugi da čiste oko svojih kuća.

Eto kako možemo da inspirišemo neku korisnu akciju. Svojim primerom pokazala je drugima da i oni mogu da doprinesu.

Mi smo zapravo u stanju da menjamo nešto ili nekoga samo svojim ličnim primerom. Jedino tako neko nešto može da nauči od Vas. Pokažite mu kako. U ovom slučaju očigledno metlom u ruke.

Znam da postoje ljudi koji dobijaju platu da se time bave, ali to očigledno ne rade, i da bi trebalo nešto uraditi po tom pitanju. Ali to već nije moja zona na koju mogu da utičem.

Kod mene važi ono Deluj lokalno, misli globalno.

Eto možda sa ovim nekoga motivišem da počisti nešto, ili da bar ne baci nešto tamo gde mu nije mesto. Mada verujem da to niko i ne radi ko čita ovo.

Malo iskačem iz svojih okvira sa temom, ail ona slika sa početka me je oduševila, da sam morala da je stavim u post.

Pre sto godina đačka zakletva je izgledala ovako. Danas u zakletve niko ni ne veruje.

Iskreno boli me nemarnost prema ovoj divnoj zemlji. A uopšte nije teško biti fin.

I samo kad bi svi saznali za istinu koja glasi da koliko si ljubazan i fin prema svojoj okolini(ljudima, prirodi, ulicama, gradu) toliko i još mnogo puta više će i sve biti „ljubazno“ prema tebi. Više niko ne bi ni pomislio da bude drugačiji nego fin.

Da, i još poziv na akciju. Ako imate decu školarce zalepite im ovu sliku sa početka ispred radnog stola, služiće im da budu bolji ljudi, bolji gradjani. Bolji i sebi, a i drugima.

 

Love to all!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *