Inspiracija | Inspirativni ljudi

Od svega po malo

November 15, 2017

Pre nego počnem da pišem ja moram prvo da pustim muziku i to je uvek Ludovico Einaudi. Bilo šta od njega, me stavlja u taj pogon. Otkako sam krenula je tako i sada ne mogu da menjam. Gledala sam pre par godina film Intouchables ( topla preporuka za ove jesenje dane) za koji je on pisao muziku. I tako sam ga otkrila.

 

Jedna spisateljica koju sam slušala skoro kada ima kreativnu krizu pisanja, i ne zna o čemu bi pisala, kaže sebi samo – Reč po reč.. I krene lagano.

Pisanje je terapija, definitvno jeste. Niko mi to nije preporučio, sama sam otkrila. I evo ja bih je svakome preporučila. Dakle sve što imaš da kažeš, sve što te muči, svaki problem samo istresi na ekran i pročitaj kad završiš. To je obavezno!

Stvari će ti postati kristalno jasne tako materijalizovane u reči na ekranu. Nijedan izazov više neće biti isti, kada ga malo pogledaš izdaleka.

Nekad uzmem ove moje tekstove pa pročitam i kažem sebi – Wow, mogla bih se poslušati! 

That’s true…

Svako jutro kada se probudim izgovorim – Danas ću biti najbolja što mogu biti.

A uveče kad ležem da spavam zapitam se – Jesam li bila najbolja što sam mogla biti danas?

Nekad sam zadovoljna odgovorima, nekada i nisam, i to je ok. Biće bolje. 🙂

Bilo je raznih životnih tema oko mene ovih dana, da ne znam od koje bi krenula.

Da li od toga što sam postala 100% ubeđena da kada god sam u down-u najbolji lek jeste da se okružim ljudima?

Prijateljima ili porodicom. Samo se družite i ne dajte tom vrtlogu negativnih misli koje se svakako javljaju u svima nama da vas obuzme. Pa i meni se desi ponekad.

Imagine?! 🙂

Koliko se samo sve lakše prevazilazi kada uz prijatelje skrenete misli, i zaboravite na sebe malo. Sve se složi samo od sebe. Preterano razmišljanje je precenjeno u to sam sigurna.

Možete samo još i da oćelavite zbog toga..:) Tako kažu, šta znam..:)

Ili da vam prenesem “najmotivišući” pasus koji sam sinoć pročitala u jednom blogu?

Mene je pogodio direktno u srce.

Pazi sad:

Ne, to po čemu ti hodaš su ramena tvojih predaka, koji su pre tebe utabali put i podigli te iz sebe i iznad sebe, i možda žrtvovali neke svoje snove, da bi ti mogla, ili mogao, mirno da sanjaš. Ne samo da bi bilo divno da ostvariš svoje snove, nego i moraš, ako ne zbog sebe, onda zbog svih tih ljudi kojima možda i nije bila pružena šansa.

 

Ovo je duboko rezonovalo samnom. Pomislite samo na sve te vaše bake i prabake koje nisu imale pravo da podignu svoj glas. Koje nisu imale mogućnosti koje mi sada imamo da živimo bolje, ispunjenije, da putujemo svetom, da doprinesemo nečemu. Njihovi geni su u tebi i u svakom od nas je deo i njihove životne mudrosti, njihovog iskustva, koje su nam naši roditelji preneli. Njima dugujemo da živimo smisleno i uspešno. Jer onda i njihovom postojanju dajemo viši smisao.

Ili da pišem kako me pogodilo to što sam čula slušajući jedan razgovor dvoje odraslih ljudi?

Kako neko nonšalantno izgovara da je čitava jedna generacija ljudi rođena 80-tih godina “propala generacija”. I kao to je to.

Oni su propali. Nigde rešenja, nigde neke podrške, nigde ničega, samo etiketa zalepljena, i to je to. Ko vam je kriv kad ste se tada rodili?

Ne verujem u to da možemo samo da kažemo ili da tako osudimo na propast čitavu generaciju. Jer da je tu bio neko iz te generacije možda bi i poverovao tom čoveku i možda bi to postala priča koju bi i ta osoba počela da govori sebi? I možda se nikad ne bi pomerio iz tog mesta gde je “zapeo”? Jer on je iz “propale generacije”.

Pazite šta pričate malo. Što kaže moja majka – Ako nemaš šta lepo da kažeš bolje je ćutati. ( By the way mislim da je ona neki Zen Budista a toga još nije svesna, a ni oni da imaju još jednog člana) 🙂

Ili da pišem kako sam shvatila da nas niko ne može motivisati?

Mi zapravo sami sebe motivišemo.

Ali mi možemo da inspirišemo svojim postupcima druge ljude. Kao što sam ja bila oduvek inspirisana pričama drugih ljudi, i dan danas se svakodnevno inspirišem.

Ili da pišem zašto sam odlučila da pišem poruke koje smatram vrednim deljenja ispod svake slike koju stavim na društvene mreže?

Zato što sam shvatila da mnogi ljudi zapravo pate i naše slike koje mi smatramo lepim i želimo da podelimo u drugima izazivaju negativna osećanja iz njima poznatih razloga. Ali kada napišem nešto što je neko pametniji od mene rekao, a ja tih dana “slučajno” nabasala baš na tu poruku, podelim i sa drugima tu mudrost – (Sharing is caring). Kao znak solidarnosti, razumevanja i podrške. Jer mene reči leče.

Pa možda baš te pomognu i drugima? Tako da neko pored neke moje slike i toga što sam ja uživala može da ima i sam koristi. A to je da nauči nešto novo. 🙂

Ali ja već napisala dosta..

Ovaj tekst sada liči na neki od mojih recepata iz kuhinje. Od svega po malo, i šta imam na raspolaganju! 🙂

I moram da kažem uvek ispadne nešto, od tog mog –  Od svega po malo.

Kažu mi da je ukusno uvek. Dodam začina kakvih hoćeš i sve to lepo zamiriše na kraju! 🙂

Možda da taj začin u slučaju teksta bude i moja omiljena kompozicija od Ludovika i jedan TED talk koji se naročito odnosi na mene, i tu moju “potragu za srećom”.

Uživaj u životu i piši koju bi temu voleo/la da malo vise obrazložim? 🙂

Link >>>Ludovico Einaudi – divenire

Love to all!

 

 

Ostavi svoj komentar