Svrha i smisao

Postavljanje ciljeva

May 23, 2017

Većina nas zadaje i postavlja sebi ciljeve. Bar na početku godine sigurna sam da svako od nas kaze: E ove godine ću da uradim to i to: ostavim cigare, smršam, otputujem, zaljubim se, započnem biznis, odselim se itd..

 

Mi svakodnevno zadajemo sebi neke zadatke, bilo da treba da obavimo nešto taj dan, da se vidimo sa nekim, završimo nesto.

Ja lično volim i da ih zapisujem i zalepim na neko vidjlivo mesto, da me svaki dan podseća i da svaki dan uradim bar nešto po pitanju tog cilja. Čak sam sebi i pomoću Boomerang-a (aplikacije na G-mail-u) slala sebi poruke da se podsetim da radim na tom zadatku koji sam smatrala da će me odvesti gde želim biti. To bi zvučalo ovako: Katarina, nadam se da si danas napisala jedno poglavlje tvoje nove knjige. Ili, Katarina samo da te podsetim da pozoveš roditelje. Te poruke mogu da se podese da vam stizu posle određenog vremena, dakle, npr. za mesec dana namestim da mi stigne poruka: Nadam se da si otvorila blog? Oduševio me taj koncept poruka iz prošlosti potpuno, moram da priznam.

Imamo kratkoročne i one dugoročne ciljeve. Dugoročni mogu biti da zavrišmo fakultet, da upišemo kurs, da se preselimo, počnemo da pevamo, započnemo biznis, udamo se, nađemo partnera i sl.

Ono sto nas uglavnom savetuju gurui i uspešni ljudi jeste da damo sebi rok, jer tada izazivamo sebe da nesto uradimo do tog i tog datuma. Npr. želim da zaradim hiljadu eura do tog i tog datuma. I na taj način stavljamo sebe u pogon, prisiljavamo sebe da nađemo način da to i ostvarimo.

Zamke tog procesa pisanja ciljeva i izazivanja sebe su A šta ako to ne ostvarimo?

Meni se dešavalo da vidim da sam nešto postavila sebi kao cilj i nisam uspela. Želela sam da smršam na određenu kilažu, i nisam. Kada nam se ciljevi ne ostvare mi ljudi imamo tendenciju da gubimo veru u sebe, u našu moć da nesto zapravo promenimo. Dakle, kada postavimo neki cilj i on se ne ostvari, mi krenemo da osuđujemo sebe, a to nikako nije dobro.

I sama sam počela da dižem ruke od cele te priče, malo me činila nervoznom. Mislim da sam i zauzela prilično odbrambeni stav prema ciljevima. Moje objašnjenje za to je bilo da ne želim da živim tako što samo trčim ka nekom cilju, jer znam da kad i stignem tamo gde sam naumila, bicu srećna maximalno par sati i posle toga ću opet da smislim nešto drugo da stremim ka tome, i tako sve u krug, jedan za drugim, i prođe mi život.

Bojkotujem ciljeve, nemam cilj, želim da živim sada i ovde, srećna i zadovoljna. I to mu ipak dođe kao neki cilj.

Dugo sam bila u dilemi šta raditi, nisam htela tako da živim, a opet me nekako i grizla savest kad me neko pita koji ti je cilj da kažem da ga nemam.

Išla sam na jednu radionicu i baš odmah na početku mentorka je tražila da postavimo sebi ciljeve, ja: Tabula rasa! U to vreme sam se prilično dobro osećala, nisam stremila ni prema čemu, samo sam uživala u životu i svemu što je već tu, ali nekako sam videla oko sebe ljude kako žele da postignu nesto, a ja ništa, samo da sam u miru i da sam srećna. Imala sam utisak da ne mogu tako doveka živeti, mora nešto ipak da se dešava, da bi bilo zanimljivije.

Ali, želela sam da nađem neki pristup koji mi je lagan, koji mi prija.

Nisam želela sebi ono, postavi cilj i bespomučno radi da ga ostvariš, zanemari sve, samo gledaj ka cilju, fokus, ništa drugo nije bitno, i onda ako propadneš, a nisi ni živeo, užas! Ono Get rich or die trying, nikako mi nije išlo u glavu. Morala sam da pristupim sebi sa neke druge strane i celom tom procesu drugačije, verovala sam da je moguće.

Varijacije na temu postavljanja ciljeva su do tada bile ovakve:

1) Postavim cilj – radim kao luda na njemu – ne uspem = Osecam se loše

2) Postavim cilj – radim dva, tri meseca, godinu dana – uspem = Ali se osecam loše sto mi je toliko vremena trebalo.

3) Postavim cilj – radim na njemu – usput mi se svidi nesto potpuno drugo na cemu bih pre radila, privuče me neki drugi cilj = Osecam se loše sto sam neodlučna.

4) Postavim cilj – radim na njemu – uspem = U fazonu sam što nisam neki veći postavila, što nisam vise očekivala.

Definitvno mi ovo nije pilo vodu. Želela sam da se ta moja težnja ka nečemu odvija sa mnogo vise ljubavi, mira, sigurnosti da bez obzira na ishod ja ću biti dobro, jer uvek jesam. Tako sam krenula da se samosavetujem sa različitim učenjima, od Budizma, Hrišćanstva, i New Age knjiga, koje su valjda zato i tu, da, kada nam ovaj materijani svet stavlja razna iskušenja i kada nam se čini sulud i too much for us, da pruže utehu i neko duhovnije rešenje. Kako je Ruso rekao: Da nema Boga trebalo bi ga izmisliti.

I tako sam došla do odgovora da oduvek je bilo i oduvek će biti želja i stremljenja ka nečemu, ciljevima, zadacima. Nije to ništa loše. Samo je pitanje da li smo previše u onom negativnom osećanju kada forsiramo da se to ostvari, kada smo previše vezani za te ciljeve.

Tada sam odlučila da završavam sa forsiranjam bilo čega, ali ne odustajem od toga da stvaram, da planiram, da stremim. U tim trenucima kao da se nebo razvedrilo i hor anđela zapevao iznad mene, kao u crtaćima, oči su mi se otvorile. I bila sam Now I got it!

Ono što mi je potpuno, takođe, promenilo percepciju svega u šta sam do tada verovala i znala, bilo je to da zapravo i nikad nije do cilja. Mi zapravo i ne težimo nikad cilju samom po sebi, mi težimo da se osećamo na određeni način kada ostvarimo to što želimo. Dakle, mi težimo osećanju koje će nam taj cilj izazvati kada ga ostvarimo.

Ono sto sam od tada počela da radim i pitanje koje sam počela da postavljam sebi bilo je sledeće: Ok, šta mogu da uradim danas da se osećam onako kako mislim da ću se osećati kada ostvarim to što želim?

Želim da smršam. Pitanje: Šta mogu danas da uradim, upravo sada, da se osećam samopouzdano, samouvereno, lepo i prijatno – jer to je nešto čemu zapravo težim, ne mršavljenju samom po sebi. Ja težim da se osećam lepo u svom telu. I dobijem odmah odgovor. Idi treniraj, spremi zdrav i lagan obrok, idi setaj, meditiraj, trči i odmah ćes se priblibližiti tom cilju, tačnije, on će se mnogo brže ostvariti.

Želim divan partnerski odnos: Pitanje: Sta mogu danas da uradim za sebe da se osetim voljenom? Jer ja težim tom osećanju mira i spokoja koji imam kada sam sa voljenom osobom, osećanju davanja ljubavi i primanja. Odgovor: Mogu da učinim sebi neki plaisir, mogu da izrazim ljubav prema sebi tako što cu priuštiti sebi taj dan da se zaljubim u samu sebe. Spremiću se lepo, otići u spa centar, pogledati neku izložbu, kupiti sebi neku knjigu ili lepu odeću, podariću nekom pažnju i ljubav bez ikakvog očekivanja da mi se uzvrati. I vrlo brzo će ta prava osoba ušetati u vaš život. Ono što većina ovde greši je to što idu i traže tog nekog da ih usreći.

Pa onda čujem kako malo malo neko kaže da ide u grad, klub da nađe nekog. I tako traže i traže u nedogled, tačno na licu im se vidi to traganje, svakog odmeravaju i gledaju kao potencijalnog, da nije ovaj ili ova, pa da nije onaj tamo moja srodna duša. Kad na taj način postavljamo stvari nikad dalje nismo od pravog partnera ili veze kakvu želimo i stalno smo u nekom traganju. Tražeći besomučno mi samo udaljavamo to od sebe i stavljamo tamo negde u „srećnijoj budućnosti“.

Svakog dana trebalo bi još pre nego i ustanemo iz kreveta da se zapitamo kako i na koji način treba da se danas  osećam da bih se približio toj idealnoj verziji sebe? Da li treba da obučem suknju umesto pantalona, da krenem na jogu, da potpisem taj ugovor, dam novac u dobrotvorne svrhe, pomognem nekom, šta god što će vas staviti u željeno stanje. U skladu sa odgovorom potrebno je i delati.

Najbolje bi bilo da na jedan veliki papir podelite na četri dela neka svaki od tih delova predstavlja neku oblast života npr: Posao, ljubav, telo i fizička spremnost, i odnosi sa drugim ljudima/porodica. To su neke oblasti koje su nam svima bitne, u u kojima svi mi manje više smo uspešni i uvek imamo nešto da popravimo i promenimo.

Za svaku od tih oblasti ispišite ciljeve. A onda pogledajte malo u to što ste napisali i razmislite šta je to iza tih ciljeva. Zapitajte se kako biste se osecali da se ti ciljevi ostvare, i zapišite ta osećanja. Npr. želite idealan posao. Kakve to emocije izaziva u vama, da li veće samopouzdanje, veće poštovanje, da li osećate radost što doprinosite nečemu većem?

Ukoliko želite više poštovanja, ne treba to da eksternalizujete pa da očekujete od drugih ljudi da vam daju to poštovanje, već treba da vi stvarate takvu energiju oko vas, vi treba da iskzujete poštovanje kako sebi tako i drugima. Treba sami da nalazite stvari oko vas koje su vredne poštovanja. Kreirajte okruženje oko sebe vredno uvažavanja i poštovanja.

Manjak samopouzdanja kao takav je posledica manjka ljubavi prema sebi, zato uvažte sebe, nadjite razloge da ponovo osvestite tu ljubav prema sebi. Vi zaslužujete sve, ali apsolutno sve samo zato što ste živi i što ste se rodili. Dajte ono što žeilite primiti, dajte to svetu, vašim prijateljima, sebi.

Želite više podrške, dajte je prvo sebi pa onda podržite i nekog drugog, gotovo odmah ćete primetiti kako se i ljudi oko vas menjaju, samo pratite znakove. Na neki način ovo je mikro i makro pristup svemu. Na suptilniji način se približavate svemu što želite, a uz to se i osećate bolje sve vreme. Promene nisu nagle, ali su trajnije, i mnogo uspešnije. Na taj način čitav mindset vam se menja ali za stalno. Nikad nisam ni verovala u instant rešenja. Instant dijeta, mršavite odmah, instant partner, instant prijateljstva. To su stvari koje su vezane isključivo za naš razvoj i rast kao ljudskih bića.

Dakle kada istinski shvatite koja su to osećanja kojima težite, a to je otprilike par osećanja, imate svoja jedinstvena željena osecanja. Stavite i njih na papir i svaki dan gledajte kako biste ih mogli postići i kako se osećati na taj način.

Ja sam ljubitelj spiritualnosti moram da priznam, ali ona mora da bude praktična. Po mom mišljenju, mora da služi. Drugačije sve ostaje na nivou ideja i filozofiranja o smislu i životu. Dakle mora da radi i u mojoj kuhinji i u mojoj spavaćoj sobi, i na mom poslu i mora naravno da radi u mom srcu. Ovaj pristup je u neku ruku revolucionaran, jer spaja našu dušu sa nečim materijalnim, ali na suptilan način. Čini mi se da ovako možemo i manje da napravimo greške, ako postavimo cilj koji i nije baš za nas, jer će nas naša osecanja uvek voditi ka onome što je najbolje za nas, a naše unutrašnje biće nikad ne greši. Na ovaj način samo pratimo put najmanjeg otpora, ne forsiramo ništa. Nema onoga kada neko kaže: Želim milion evra da zaradim. I onda tih milon evra stavlja tamo negde u nekoj budućnosti neizvesnoj kao što i uvek jeste. Nego se odmah treba mentalno vratiti sebi i zapitati se šta ja zapravo želim, i onda odahnuti bez anksioznosti, podsetiti se šta sad možes da uradiš da se osećaš tako bogato i uspešno?

Moja jedinstvena željena osećanja su izmedju ostalih radost, trebalo mi je dugo da to shvatim. Nekako sam pre uvek verovala da je biti ironičan biti hejter nekako više cool, nekako više sexy. Mislila sam da su srećni ljudi tako dosadni, a malo sam ih i glupim smatrala moram da priznam. Kako mogu da budu srećni, a takve stvari se dešavaju svuda oko nas, nemaština, glad, muka..itd.

Medjutim to su bile samo zablude mog ega, ja nisam bila ko stvarno jesam. Jer ja kada sam u stanju radosti sve stvari se oko mene samo slažu najbolje za mene, bilo da su odnosi, posao, ljubav sta god, bukvalno mi sve samo dolazi. Otkako primenjujem ovaj pristup svemu mnogo manje tenzije i  nelagodnosti vezano za svoje planove osećam. Sve mi je samo igra, kako da stavim sebe u to stanje radosti. Bukvalno se igram i živim. Life supposed to be a game. Slagali su nas da je drugačije. Verujete mi.

Sada sam samo u stanju radosti, i božanske ženstvenosti i obilja. Znam da sam nekad nepodnošljiva drugim ljudima, ali kao što su i meni bili svi ti nepodnošljivi, jasan mi je uzrok tog negodovanja.

Ja ih samo podsećam na ono što ne mogu da pronadju u sebi. Ali kao što sam se ja podsetila svoje prave prirode tako će i njima doći i mozda je moja uloga u njihovom životu baš to, da ih podsetim. Zato me ne pogadja ništa, sve je to za veće dobro.

Obilje ili osećanje da svega ima dovoljno je takodje nesto što mi je i najteže bilo da osetim i osvestim, jer odrastajući ovde u Srbiji, još sam kao mala od roditelja pokupila da za nešto moram da se borim jer nema dovoljno za sve. Oni su tako živeli, boreći se radeći non stop, i za njih je to normalno bilo.  Lagano sam pristupala tome, jer je to bilo duboko usadjeno u meni. Ali bez žurbe, malo po malo svaki dan u svakom smislu napredujem, to je moja mantra.

I kada nam ne ide, kada sve čini da nema smisla, pristupite nežno sebi.

Nije sad da ja po ceo dan sedim i osećam ljubav, obilje, da meditiram na tu temu, ne. Mi učimo kroz kontraste, ne treba bežati od toga, to bi značilo da bežimo od života, stvari koje nam se dogadjaju ako nam se ne dopadaju znači da su tu da nas nauče nešto. Bilo da je bolest u pitanju ona je tu da nas podseti da smo zanemarili nešto, svoje telo ili um, ili svoje blagostanje koje je prirodno. Bolest je tu da nas zaustavi jer ne idemo u dobrom pravcu. Jednostavno kada se nalazimo u agoniji bilo koje vrste, mržnji, ljubomori, sujeti, povredjenosti ili krenemo da govorimo sebi: Trebalo bi da treniram, trebalo bi da ne jedem slatko, trebalo bi da jedem zdravo..dovoljno je samo zaustaviti se za sekund pogledati ili se prisetiti svojh jednistvenih željenih osećanja i reći sebi: Stop, ovo nije nešto što ja želim da osećam, ja zelim da se osećam tako tako i tako.. I ubacite svoja jedinstvena željena osećanja. I već samo zaustavljanje te negativne mentalne buke, ili majmuskog uma, i vraćenje svojoj suštini, će vas umiriti i vratiti na pravi put. Back on track.

Mislim da se i naš mozak odmah drugačije ponaša kada ga svesno usmerimo na nešto što nam prija, počinjemo da vidimo i druge opcije, vraćamo se tom pozitivnom stanju, i serotonin se odmah luči u našem telu. Ekspanzija se dogadja. I rešenja nam dolaze u vidu mogućnosti, ljudi, prilika, mnogo brže i lakše. Na neki način sve je ovo samo vraćanje moći samnom sebi, kada prestajemo da budemo kao ping pong loptica sa spoljasnjim svetom.

Mnogi od nas postavljaju ciljeve, za koje ni sami nisu uvereni da ih zasluzuju. Pozajmljuju ciljeve od drugih ljudi, žive tudje snove. Jako je bitno biti iskren prema sebi, da ne bi gubili veru u sebe krenite od malih ciljeva, ne postavljajte sebi nešto za šta još niste ni spremni, i vaše je uverenje da to ne zasluzujete. Malo po malo, vraćajte veru u sebe, i sve će doći baš kad treba.

You are exactly where you need to be.

 

Love to all!

 

Photo by Maja Golubović 

 

Ostavi svoj komentar