Inspiracija | Inspirativni ljudi

Sa druge strane straha

November 18, 2017

Kada su Leonarda Cohen-a pitali gde pronalazi inspiraciju, on je odgovorio: „ Kada bih znao, češće bih odlazio na to mesto“.

 

Moramo da osetimo. Kao što onaj koji pleše mora da zna da oseti muziku, tako i onaj ko piše nešto mora da oseti taj talas.

Ja zamišljam kao da postoji neko polje iz kojeg kao da preuzimamo to nešto. Ovih dana sam se ubedila u to. Naime, više ljudi mi se javilo posle prethodnog teksta šokirani što sam baš Ludovica Enaudi-a pomenula u prethodnom postu. Jer su oni ili baš tog dana pričali o njemu, ili su ga slučajno zavoleli kao i ja, ili su bili na koncertu. Tako da ima tu „nešto“. Everything is connected… I do belive.

There is a voice that doesn’t use the words. Listen. – Rumi

 

Da nisam probala ne bih verovala. Mada rekli su mi svi ti koje pratim godinama. Samo ti kreni kockice će se već slagati i tako je i bilo. Ja sam samo krenula u tu sferu koju sam doktorirala čini mi se poslednje tri godine. I kad sam počela da pišem nekada me je hvatala nervoza – Bože, pa o čemu ću ja da pišem?

Kad ono, teme mi same dolaze. Malo po malo ljudi počeše da mi šalju videa, pesme, filmove koje bih mogla da stavim u tekst ili na stranicu.

Jer im se to nešto dopadne i shvate da je tome pravo mesto na ovom pozitivno osvešćenom blogu koji promoviše lični razvoj, mudrost velikih ljudi i lepotu sadašnjeg trenutka – uz mnogo zahvalnosti za sve što sada imamo.

Tako je do mene došao i ovaj video. Koji me je inspirisao na ovaj tekst. Stavljam link dole.

Prvo da kažem šta je to zona komfora i zašto je korisno malo istupiti iz nje? I kako sam prevazišla neke svoje strahove i pomerila svoje granice?

Zona konfora je tamo gde smo 100% sigurni i gde nema više nikakvog prostora za napredovanje, učenje i rast nas kao bića. Tamo gde smo sakrili svoje mane i nedostatke, ušuškali ih i nema šanse da ih neko otkrije. Jer nema ni izazova pred nama koji bi ih otkrili. Sve je to sjajno dok nešto ne počne da vas „svrbi i žulja u životu“. Nešto u nama želi dalje ali se bojimo da se suočimo sa tim i priznamo sebi neke stvari.

Čini mi se otkako sam pošla u školu krenulo je to moje nabacivanje slojeva stidljivosti, povučenosti, i sramežljivosti. Iako je moja priroda prilično vesela uvek sam se osećala sputanom da postavim pitanje, da izrazim svoje mišljenje, da prihvatim kompliment. Stalno vučem neki osećaj da nisam dovoljno dobra u nečemu i da ima i boljih od mene. Šta god da sam radila uvek sam mislila da ima boljih od mene i ko sam ja da kažem nešto o tome?

Svašta sam pametno čula od svojih roditelja odrastajući, ali ima i nešto što mi i nije  baš toliko služilo. Ona da je –  Skromnost vrlina velikih ljudi, toliko puta ponovljena u mojoj kući, ostala je zauvek urezana u mene.

Tako da kada bih dobila neki kompliment govorila bih da taj neko preteruje i nije baš to tako kao što izgleda, crvenela bih i spuštala pogled.

A ne znam zašto nisam mogla biti u isto vreme i skromna i svesna da prihvatim da možda i  jesam takva kakvu me neko vidi ili čuje?

Mislila sam samo da neko slučajno ne pomisli nešto ružno u vezi mene. Kao da to ima bilo kakve veze samnom. Now I know…

Bojala sam se da nisam slučajno ružna – pa sam se ogledala svaki čas. Bojala sam se da ne ispadnem glupa pa sam čitala i učila do besvesti samo da slučajno ne ispadnem glupa. Da bih na kraju došla do toga da mi neko kaže da sam „previše pametna, ili previše svoja“. Ne valja ni to sad. 🙂

Nisam htela da slučajno ispadne da se hvalim sa nečim što imam pa sam retko stavljala slike na društvene mreže, i Bože sačuvaj da stavim neki status ili komentar na FB rećiće – Šta ova pametuje?

Do početka ove godine. Kada sam  rešila da se budem Warrior, a ne worrior. Kada sam rešila da polako uklanjam strahove iz svog života koji mi nikako ne služe da živim bolje.

Here is what I did.. Naime da bih se suočila sa tim strahom da pevam pred većim brojem ljudi, rešila sam da se dohvatim mikrofona gde god imam priliku. I to sam i radila prošle godine. Pitala bih pevače u kafiću u kojem bih izašla sa društvom da otpevam nešto. I nije nimalo bilo lako, čak  ni postaviti to pitanje. 🙂 Ali znala sam da moram to da uradim. Onda sam počela da vežbam sa drugom koji svira gitaru, i da skupljam društvo da nas sluša. I kritike su bile sa svih strana pozitivne. A ja sam se sve više osećala sigurnijom u sebe. Malo po malo sam se oslobađala.

Dalje. Ovo što stavljam svoje reči, misli i stvari kojima se bavim u blog, predstavlja takođe izlazak iz moje zone konfora. Jer znam da je ovo većini ljudi wierd. I da ne razume to svako. Ali to sam ja. Meni sve to služi. I smatram da svako treba da veruje u ono što mu služi.

Ono što je u srži svakog od malopre pobrojanih strahova jeste strah od kritike i osuđivanja od drugih ljudi.

Otkako sam krenula da pišem jedan moj dragi drug mi samo slika i šalje gde sam sve pogrešila u pisanju. 🙂 Zahvalana sam mu na tome, jer priznajem da moram da poradim na tome, i  ja sam neko ko želi da uči. Ali zanimljivo mi je bilo to što nisam dobila nikakav drugi komentar – osim grešaka, by the way. Vidim da detaljno čita svaki post ali zar su greške jedino vredno pomena?

Jedna devojka je testirala takodje malo svoju okolinu postavljanjem različitih stvari na društvene mreže. Htela je da vidi kakvog su ljudi generalno stava. I ono što je primetila jeste ono što sam i sama zaključila. Dakle kada je stavila neki citat koji ohrabruje i ima pozitivnu notu mnogo manji broj ljudi je podržao taj status, medjutim da bi testirala kako ljudi reaguju na status u kojem ona „hejtuje“ i žali se,  imala je odaziv koji ju je šokirao. Dakle that is the fact.

Većina ljudi je skoncentrisana na ono što ne valja, na greške, i propuste… I onda se i ne čudim, što sam drugima čudna.

Just do your thing…

Vidim neke ljude kako se bore sa tim i njihov primer i mene inspiriše.

“Slučajno” sam naletela na Instagram-u na jednu devojku koja prosto zrači srećom. Moj čovek ili žena! 🙂 – Ne verujem u slučajnosti zato je pod navodnicima ta reč. To je u mom svetu više sinhronicitet.

Ono što je privuklo pažnju jesu njena videa u kojima ona peva. I to onako iz srca. A talenta za pevanje nema ni najmanje, što verujem da i ona zna. Medjutim ona je sa tim ok. Ona voli da peva i peva iz srca. Iskreno ulepšala mi je dan kada sam videla i čula njen performans.

Gledajući je shvatila sam šta radi i šta pokušava stavljanjem svojih videa na tu društvenu mrežu. Ona prevazilazi sebe i svoj ego, i uspeva joj. Pokazala je hrabrost da istupi i pokaže sebe i jednostavno oslobodi sebe od kritike drugih ljudi. Želi da peva i raduje se životu. Ono što je postigla jeste da je toliko ljudi podržava i dobija toliko pohvala za hrabrost da bude to što jeste. To je ono što ovom svetu više treba. Zato je ljudima potrebna inspiracija.

Potrebni su oni primeri koji će reći ovo je moj način da se izborim sa nekim strahom, i dobro se osećam zbog toga. Probaj i ti.

Meni je inspiracija potrebna svakodnevno. Jutros sam baš slušala Les Brown-a. Obavezno bacite pogled, i saznajte više o njemu.

Fantastičan lider i motivacijski govornik, poznat širom sveta.

Sve što želimo nalazi se sa druge strane straha. Zato nije lako.

Sada imam toliko poštovanja prema svim ljudima koji su nešto pokušali, koji su istupili iz mase, koji su dopustili da budi izloženi kritikama i suočili se sa njima. Nije ni najmanje lako raditi nešto, a znate da Vas svi posmatraju. Probajte pa ćete videti.

Ljudi koji žive svoje snove i natupaju javno pred ljudima su mi inspiracija, jer znam koliko nije lako. Verujem da treba mnogo hrabrosti, i zato svakome skidam kapu ko se usudi.

Ne bih želela da ovo izgleda kao da želim da motivišem svakoga da radi šta mu padne na pamet, ali verujem da to takvih i ne dolazi ovaj tekst.

Pogledajte ovaj inspirativan video i priču ove devojke koja je prevazišla svoj strah na način koji će i tebe možda inspirisati na neki akciju. Mene jeste. Sledeće što pravim su videa! 😉

Jer jedini način da se izborimo sa strahom jeste da se suočimo, i primeri drugih ljudi uvek nam ulivaju nadu. Zato inspirativne priče treba da se šire i dospevaju do većeg broja ljudi. Možda baš na ovaj način i kroz ljude kao što sam ja.

Uživaj i piši koji su tvoji načini da prevaziđeš sebe i šta te je dočekalo tamo sa druge strane straha?

You’ve got a new story to write. And it looks nothing like your past.

 

I naravno jedna pesma od meni omiljenog Leonrda Cohen-a – Miracle to come.

 

 

Love to all!

 

 

Ostavi svoj komentar