Inspirativni ljudi

Šta nam je stvarno potrebno?

July 28, 2017

Dodju tako oni dani, kad ne znaš ni zašto ti uopšte radiš to što radiš. Onaj prvobitni motiv nekako se izgubio, ne možeš više da ga se setiš.

I tako postavim sebi pitanje šta ja to uopšte radim?

Onda počnem da brinem gde su mi ideje? Hoće neko da ih pošalje samo ili treba nešto da uradim.

Ovih dana sam nešto posebno romantična pa mi to još dodatno otežava kreativni proces, ali danas me je drugarica spasila. Hvala joj na tome.

Naime poslala mi je video na youtube-u da pogledam. Što sam odmah uradila čim sam došla kući sa posla.

U videu se radi o jednom mladom bračnom paru(kažem da sam romantična, čim mi ovakve stvari dolaze da gledam) koji se odlučio da živi u 20 kvadratnih metara, sa svojim detetom na jednoj farmi. Daleko od grada, klasičnih poslova koji su ih iscrpljvali i udaljavali jedno od drugog i luksuzne kuće koju su imali.

Tu na toj farmi sada žive jednim prostim i jednostavnim životom u svoj svojoj lepoti. Hrane se tom hranom koju sami proizvedu. Kućica je mala, ali kažu da im i ne treba više, tu su sve spakovali. Kao što kaže ona naša izreka: Kada deca nisu besna ni kuća nije tesna..

Najmanje mi besni izgledaju.

Dok sam ih gledala sve vreme sam mislila kako je ovo lepo, normalno i prirodno. Nijh dvoje nekako zrače mirom i uskladjenošću. Mislila sam kako ustvari nama ljudima malo treba da bi smo bili srećni. Ali to malo mora da bude ono pravo, neiskvareno i iskreno. E kada to imaš onda su ti ove ostale stvari sve sporedne.

Sećam se kad smo bili mali živeli smo u kući mojih babe i dede, dok su moji još gradili njihovu kuću. Mi smo,  bukvalno svih nas petoro živeli u dve prostorije, a spavali smo svi u jednoj. I ništa nam nije falilo. Bili smo na okupu, složni i povezani. Sada se često pitamo dok svako sedi u svojoj sobi kako smo onda bili svi u jednoj? Majka kaže da nam je tada bilo najlepše. E najlepše!

Zato što smo bili blizu jedni drugih.

Mislim da će uskoro svi da se vraćaju lagano ovom simple style načinu života. Ovo je sada neki trend, koji je u svetu već neku godinu popularan. Razlog za to je što ljudi počinju da shvataju da nije sreća u stvarima, u gomilanju materijalnog i nije tako nedostižna, već naprotiv tu je na dohvat ruke samo ako smo otvoreni da je prihvatimo, i ako smo spremni da se odreknemo „luksuza“. Less is more, ili manje je zapravo više.

Medjutim svašta nam se servira putem medija, konzmerizam nas ne zaobilazi, pa smo svi u nekom tripu da zaradimo gomilu novca, da putujemo, da se oblačimo ovako ili onako, a ono najvažnije se nekako stavlja pod tepih.

Ne osudjujem stremljenje ka bilo čemu, samo kažem da su prioriteti, oni ljudski potisniti u zadnje redove, a trebali bi biti u prvim.

Odgledajte video, znaćete na koje prioritete mislim.

I ne mislim da sada svi treba da odemo u šumu i živimo u kolibi definitvino, nije poruka ovog teksta. Možda je samo mali podsetnik da nam ne treba baš sve to što mislimo da nam je nužno. Jer ako oni žive ovako srećni i zadovoljni tamo razmislite da li možda već niste srećni?

Kasnije kada sam sa drugaricom komentarisala video, ona mi je prenela takodje svoje mišljenje i poslala mi je jednu poruku koju sada u celosti prenosim uz njen dopust. A poruku je ona poslala svom vereniku nakon što je pogledala video. Ja sam se malo i rasplakala kad sam pročitala. Moram da priznam.

Poruka:

Sada sam odgledala nešto o ljubavi. Sasvim „slučajno“ o sigurnosti kojoj svi težimo, zidovima, novcu. O trošenju istog a ne znamo ni gde ni kako…Zaista sada znam da nije poenta u tome.

Ali ne znam da li nas društvo, način odgajanja vuče ka tome, šta li… U ta stremljenja besmislena, i u poredjenja svega onoga što mi imamo sa drugima.

Znam samo jedno. Na kraju nećemo pamtiti ni novac, ni krov koji prokišnjava, ni bravu što otpada, već smeh i energiju koji taj dom koji stvorimo donosi kao pozadina nas i svega što gradimo..Uspomene i odnosi u našoj porodici biće ono što je jedino bitno.

Hajde da živimo i dišemo otvorenim plućima. Sigurni smo već to znam. Hajde da se više ne zamlaćujemo glupim pitanjima i analizama. Pogledaj samo koliko je radosti je u nama buknulo na pomisao da smo na Kubi sad. Ma ne treba nama čak ni na Kubu da idemo. Trebamo samo MI bilo gde. Radost već nosimo sa sobom. To su investicije životne, ne nekretnine. Ne plaši se ljubavi ničega, znam da možemo sve. Vidim već divan zajednički život za nas dvoje kao na dlanu!

 

Ne znam šta bih dodala osim, da se zahvalim što mogu to da podelim. Zadala mi je definitvno relationship goal.

Možda nekom ovo posluži da preispita sebe, i svoj odnos sa partnerom, kako ova poruka, tako i video koji preporučujem da pogledate.

Meni je ulepšala ionako lep dan.

 

Love to all..

Link:  Living Simply in a Tiny Off-Grid Cabin

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *