Inspirativni ljudi

Tamo negde uvek bolje

September 29, 2017

Jedan od njih dvojice stoji pored mene i kaže – Ne znam, nikad nisam živeo u tom Beogradu, mora da je dobar osećaj? Žao mi je što nikada nisam otišao da živim tamo.

 

Dok ovaj drugi želi samo da pobegne iz Beograda, i Srbije generalno. Upravo mi je rekao dok ovaj drugi nije došao da sanja da živi u Njujorku, i da za dva dana putuje u Ameriku. Želi da pokuša da ostane tamo.

Pa onda pogledam u sebe, i prepoznam se u obojici.

Međutim sada sam u fazi da želim da se vratim 100% negde. Psihički i fizički. Ja sanjam o nekom malom mestu, bukvalno selu. Da mi je sve blizu, da mi je ugodno, da sam povezana sa sobom i ljudima oko sebe.

I shvatam da svi želimo da smo tamo gde nismo.

I svi nešto misle da je svima drugima bolje nego njima samima. Da drugi imaju više te “sreće” od njih.

Kao da je ta sreća nešto što se može imati. A zapravo neko drugi samo malo više stvara tu sreću od njih samih.

Čini mi se Paulo Coelho nas je ukleo sa onom knjigom Alhemičar. Pa sad svi kao začarani idemo za tim svojim „blagom“ kao pastir iz knjige. Od mesta do mesta do mesta tražeći ga (ili se).

Da bi na kraju našao to svoje blago, ali tačno tamo odakle je i krenuo.

Kada se zatvori krug lutanja i traganja, dodjemo tamo odakle smo pošli, i vidimo, tako promenjeni novim iskustvom, to mesto po prvi put.

Jer čak i kada dodjemo tamo gde mislimo da želimo da budemo, odmah se javlja isti osećaj.

Ali potrebno je ići i videti sam. Proći sva ta iskustva, jer ona nas menjaju. Sva ta iskustva nas uče lekciju i pomažu nam da upoznamo sebe.

Zanimljivo je to što sam i sama počela mnogo više da cenim našu zemlju tek pošto sam se malo udaljila od nje. Ne samo zemlju, nego i ljude i naš mentalitet. Potrebno je valjda udaljiti se od nečega malo, pogledati ga sa strane, iz drugog ugla da bi zapavo spoznao vrednost koju to nešto zapravo ima.

Nekako zatvoren u tom svom krugu i svetu, mi nismo sposobni sagledati celu sliku.

Zato se svi oko mene nešto žale i kukaju, svi bi da odu, svima malo nešto.

Mnogo stvari koje sam želela kada su se zapravo ostvarile u realnosti shvatila sam da baš i nisam htela to. I da to i nije za mene. Ali ja to ne bih znala da nisam probala.

Počela sam da mu govorim kako i nije ništa specijalno da nema za čim da žali. Gomila ljudi, gužva u prevozu, gubiš mnogo vremena da bi obavio neku prostu stvar, itd. Sve ono sa čime se ja suočavam. Ne bih li mu olakšala da nema potrebe da žali za bilo čim.

Ali džabe. On bi mogao da shvati samo da je iskusio to. Ovako je to samo moja priča.

On samo vidi loše strane toga što živi u malom mestu.

Ovom drugom Srbija mala..

I tako u krug. Dođeš i kažeš u životu – Šta je sledeće. Next please.

To nam je izgleda u prirodi. Zato je Alhemičar toliko odjeknuo celim svetom, ta potraga je univerzalna.

Ona nas sve spaja.

Šta je pametno, ići ili pomiriti se sa tim gde si? Well.. Svako za sebe i prema svom nahođenju to može da kaže. Nema univerzalnog odgovora.

Ono: Šta ti se više radi? I sa kojom odlukom možeš lakše da se uskladiš?

A da ne osudjuješ sebe. Zašto nisi ili jesi uradio.

Dakle putem najmanjeg otpora treba ići. Ima nas raznih i svakog neke druge strasti i želje vuku.

Ali ono što želim jeste da budem u skladu baš tu gde sam. Da napravim da mi ovde gde sam bude najlepše moguće.

Nekad uspem, nekad uprskam, ali uvek se ponovo dižem i nastavljam dalje. Jer svaki dan je uvek nešto ispočetka što bi rekao Mika Antić. Pa napravim da mi ovde i sad svaki dan bude savršen jer sam sigurna da će mi onda i tamo negde biti lepo. Jer ću i tamo onda isto to da radim svakog dana.

I sa takvim stavom smatram da život ne bi trebao da se svede na čekanje. Već na življenje, pa gde god.

Kažu da takav stav te vodi uvek tamo gde treba da budeš. Meni zvuči logično.

Probajte za promenu malo tako. Čisto da testirate. I javljajte kako ide?

Ostavljam vam jednu divnu pesmu od voljenog Mike Antića, da vas malo opomene. 🙂  Uživajte.

 

Miroslav Antić – Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
Čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celoga damo
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo – tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

 

Love to all!

 

Photo by Agnieszka Boeske on Unsplash

Ostavi svoj komentar