Inspiracija

Ti imaš sve odgovore

July 13, 2017

Sedim i gledam u beli ekran ispred sebe.

Svaki dan razmišljam o čemu bih mogla da pišem. Šta bi to služilo drugima što ja znam?

 

Puna mi je glava reči. Vodim unutrašnji monolog konstantno. Kada slušam neki zanimljiv podcast ili audio knjigu dok šetam ili sam u prevozu, pravim mentalne beleške šta bih volela da podelim. I uvek sam u fazonu: Kad dodjem kući o ovome ću da pišem.

Medjutim kad sednem i vidim ovaj beli ekran, odjednom mi sve ispari. Tabula rasa.

Šta god da bih krenula sve mi je besmisleno. Ili već rečno.

Neke teme mogu da sagledam iz više uglova, nema jedne istine. I onda ne znam sa koje strane da krenem.

Ranije sam se čitajući knjige o razvoju, o biznisu, o vezama, o srećnom životu, često pitala: Zašto ljudi imaju potrebu da pišu više bilo šta?

Pa sve je već napisano. Ljudi samo treba da traže i naći će rešenje za svaki njihov „izazov“.

Nema toga što mi prolazimo, a da neko već nije prošao. (Obozavam ovu pemu, poslušajte – Detour) Bukvalno sve. Od gubitaka voljenih, razvoda, bolesti, rastanaka, sastanaka. I zapisao svoje iskustvo kako je prevazišao to i nastavio svoj život. Za sve bukvalno ima rešenja. A zbog ovog interneta sve informacije su dostupne na klik.

Čak i gde je Bog i to je već rešena stvar. Oni koji su ga tražili, svi od reda kažu da ne tražimo dzabe ništa, već da živimo život. Jer Bog je u svakom od nas, i u svemu oko nas. Mi smo ono što tražimo.

Ako hoćete da smršate, živite srećno, da izgledate lepo, da naučite da pletete, samo ukucajte How to(Kako da..)..I milioni članaka će se pojaviti.

Ali neće sve te knjige ili pesme koje ste vi čitali doći do svakog čoveka. Neke su našle put do tebe, ali neće naći do nekog drugog. Mozda baš ono što ti uradiš, naslikaš, otpevaš, fotografišeš, skuvaš, baš to posluži nekome, ili inspiriše nekoga, a ne nešto drugo.

Mene je sve što sam ikad pročitala izgradilo. Sve je deo mene. Ali ja sve te stvari interpretiram na svoj način. Svi smo mi na neki način copy cats, i ne treba zbog toga da se osudjujemo.

Ali način na koji interpretiramo neku ideju je samo naš.

Medjutim ono što sam posle shvatila jeste da je nama ljudima potrebno stalno podsećanje. I zato i dalje postoji potreba za pisanjem, za stvaranjem u svakom smislu.

Znam da u trenutku dok čitam nešto, govorim sebi: E od sad ću ovako, sad sam shvatila!

Npr. skoro sam čitala o važnosti sna. Ali kvalitetnog sna od 8h, i rekla sam sebi da od sada ležem na vreme, jer sledeći dan ne mogu da funkcionišem, iscrpljena sam i razdražljiva ako ne spavam dobro. I prodje neko vreme ja opet isto, zaboravim se.

Isto i za hranu koju jedem. Treba mi posećanje stalno šta da konzumiram, a šta ne. Za slow living i da ne pričam, treba neko da ide za mnom i da mi govori da malo usporim. Sve ja to znam šta treba i kako treba, ali zaboravim.

Zato su mi drage ove motivacione poruke. U njima je nekad cela suština neke knjige, teksta, i dobar su podsetnik. Iako sam neke pročitala već sto puta. Čini mi se da ih svaki put pročitam prvi put.

Povuče nas život, okolnosti nas uvuku, da brinemo i stresiramo se. Medjutim kad vidim neku poruku imam utisak kao da mi to tamo neko poručuje biće sve ok. Za mene su reči oduvek bile lek.

Sad sam shvatila o čemu bih pisala. Da.

To je da mi znamo već sve odgovore, na sve naše upitanosti.

Ako imate neki problem, zamislite da vam prijatelj dolazi sa istim problemom i pita vas šta da radi? Šta biste njemu rekli? Kako da reši to? Kako biste ga posavetovali?

Sad to samo primenite na sebi, i eto. Ne treba vam niko da vam kaže šta da radite. Ako ste samo prepoznali da imate nešto što biste mogli da menjate ili želite bolje, to je već pola puta do manifestacije.

Mnogi nisu ni svesni da treba da menjaju nešto, žive tako, u fazonu to je to, ne može drugačije. Ako želite nešto da promenite, znači da ste osvestili da može bolje. I to je sjajno. Radujete se zbog toga jer ste blizu.

I eto „word by word is power“. Od sad ću ovako, krenem pa gde me odvuče.

Nadam se da će vam ovo služiti na neki način.

Love to all!

Ostavi svoj komentar