Inspiracija | Inspirativni ljudi

U fokusu

November 23, 2017

Jedan poznati glumac se prisećao kada je krenuo na neku vaznu audiciju šta mu je otac rekao – Ako prođeš dobro je, ako ne prođeš opet je dobro. I to ga je vodilo ceo život. To je taj zakon nevezivanja, ili letting go. Nekako kada smo u tom stanju stvari se mnogo lakše odvijaju u našu korist.

 

Dakle ako se vidimo dobro je, ali i ako se ne vidimo opet je dobro. 😉

Misle da ih zezam kad kažem da je meni ova zemlja super. Bukvalno vidim im u očima kako misle da sam šašava, ili naivna. 🙂

Šta se pravim ja pametna? Svima je loše samo je meni dobro, svi hoće da odu samo ja neću.

Čitaš li ti novine? – Ne.

Gledaš li televiziju? – Ne.

I nemam kad.

Obično ja navedem i argumente među koje spadaju da sam se školovala skoro pa za džabe. Gde to ima? Kada uporedimo to sa nekim drugim zemljama. Dok sam studirala živela sam u domu koji me je koštao 2000 dinara, mesečno. Dakle pet godina u centru glavnog grada.

Morala sam doduše da budem na budžetu za to, ali opet na meni je bilo sve.

Nisam putovala mnogo. To jeste. Ali sam zato čitala knjga i knjiga, pa sam bila gde god sam htela. Šta sve nisam obišla, čula, doživela čitajući.

Zatim hranila se u menzi gde ručak košta 70 dinara. Komplet obrok. Stipendija i kredit mi bili za džeparac.

Onda se osvrnem na to da svi mi ovde, ili bar većina koje ja znam ima neke svoje kuće, svoje stanove, svoje vikendice i imanja. Njive i voćnjake da ne pominjem. Tu si mi prijatelji i porodica, to je pre svega ovoga najvažnija stavka.

Ne znam nekad mi se čini kada ih slušam kako pričaju kao da se utrkuju ko će više da i bolje da izrazi nezadovoljstvo ovom zemljom. Kao da će ih to negde odvesti, ili kao da će im biti bolje od toga?

Ja priznajem potpuno sam neobaveštena o svemu što se događa, ali iskreno i ne služu mi, što bih se onda bavila time.

Što manje znam to se manje živciram.

Ali nemam ništa ni protiv onih koji vole time da se bave, mora i to neko.

Moja logika je da pospremim sve oko sebe i u sebi pa onda tako mogu da pomognem i možda državi ili društvu. Maybe I am wrong..

Toliko se bavim sobom da sam postala nedodirljiva za spoljne faktore, o kojima ti drugi pričaju. Politika i te priče, nisu mi uopšte zoni, a ni ja njima. Ne vidimo se.

Pre bih odgledala nekad Kesića, ali sam shvatila da ustvari on ono što je tužno i crno pravi još gorim. Da postaje groteskno. Tako da ne mogu ni njega da gledam. Ali kapiram da treba to da postoji pa ne osuđujem nekoga.

Life is like camera. Focus on what it’s important. Capture the good times. Develop from negatives. And if things don’t work out.  Take another shot.

 

Sedela sam da drugaricom na kafi pre neki dan, kada nam je prišao jedan od onih uličnih prodavaca novina iz Kneza. Počeo je nešto brzo da priča i da pruža novine. Moram da priznam da mi je postao uslovni refleks da se sklanjam od tih ljudi koji prodaju nešto ili nude.  Malo me je i sramota što to priznajem. Ali tako je. Medjutim sedela sam i nisam mogla da se sklonim, i onda sam se tek po prvi put posvetila na dve sekunde, kada sam shvatila da je to osoba ometena u razvoju.

Prva misao mi je bila – Kako je sjajno što su ga uposlili? Nisam ni videla šta prodaje samo sam rekla – Važi, koliko?

Drugarica me je pogledala i rekla : „Znaš, njih namerno stavljaju da bi prodali više novina.“

Šta god. – Rekla sam.

Bar radi nešto čovek. Dobro je kako god. A i ako ih neko iskorišćava, karma će odraditi svoje. Nije to na meni.

I stavila novine u torbu.

Pitam se zašto smo svi programirani da neko stalno pokušava da nas prevari?

Try to be open for good things to come your way…

 

Kad sam stigla kući otvorila sam LICEULICE i pročitala od početka do kraja. Oduševila se tekstovima, idejom. Ma celokupan utisak je pozitivan! I više nisam imala ni najmanje sumnje u nameru onih koji su pokrenuli ovu ideju. Morala sam i na Instagramu da podelm svoje oduševljenje tekstovima među kojima je bio i intervju sa Darkom Rundekom, kao i sa Adamom Smitom. Za vas koji ne znate za ovog drugog on je pokrenuo projekat Real Junk Food (stavljam link dole). Koji ima za cilj da sva hrana koja je još jestiva, a inače se baca dođe do onih kojima je najpotrebnija – besplatno, ili platiš koliko hoćeš i možeš.

Kada sam stavila na Instagram story kao predlog za čitanje ovaj ulični magazin javila mi se jedna poznanica i obavestila me nešto što nisam znala. A to je da svi oni koji prodaju ovaj magazin su zapravo oni ljudi sa margine medju kojima su bivši beskućnici, lečeni zavisnici, ljudi sa smetnjama u razvoju. I najbolje od svega je to što polovina novca koji zarade ide njima. Njen najbolji drug radi za časopis – dakle proverena priča.

Svaka čast za ideju i ljudima koji su pokrenuli tu priču.

I pitam se zašto ovo nije među naslovima tipa Ne biste verovali…?! U to stvarno i ne bih poverovala.

Eto tako, iako ne čitam novine, “nađu” me one prave koje treba ipak da pročitam. 🙂 Kao što me je pre pet godina našao i časopis Vodič za život gde sam prvi put čula za TED talks, čiji sam pasionirani pratilac.

Nekako sam uvek mislila kako sam ja zapravo nagradjena, divnom porodicom, zdravljem i sa mogućnostima.

Jesam, znam. Zato osećam obavezu da delim, i da na svoj način vraćam to što sam dobila for free.

Nisu svi imali tu sreću. Kao i ti ljudi. Zato mi je drago što neko misli i o njima.

Drug koji trenutno živi u Budimpešti došao je na ideju sa još jednim svojim prijateljem da jedan dan dok su se vraćali sa posla izvrše jedan mali eksperiment i testiraju kako bi ljudi reagovali da im ponude zagrljaj na ulici. Vodili su se idejom Daj šta želiš da dobiješ.

I prilazili su random ljudima na ulici i pitali da li mogu da ih zagrle? Čak su i jednom beskućniku prišli i zagrlili ga.

Pitam se koliko je vremena prošlo otkako taj čovek nije dobio malo nežnosti od drugog ljudskog bića?

Uglavnom o njegovim utiscima posle tog uličnog happening-a sam sa osmehom čitala juče, i drago mi je da se neko usuđuje da pokrene nešto tako.

U fokus stavljam šta je dobro očigledno, i prija mi, osećam se dobro i ja sama. Stavljam ove ljude i ove priče jer o njima treba da se čita. O tim malim-velikim podvizima, ne o pričama o kojima većina samo tupi zube.

Sećam se kad sam krenula u školu pa dobijem neku lošu ocenu prvo bih mojima navodila kako ima i onih koji su gore uradili od mene. Čisto da bih se opravdala. A oni su mi odgovarali da nikad ne gledam u gore primere nego u one bolje. Nije mi bilo fer to – mislila sam tada. Bilo mi je lakše zbog mene same da gledam u lošije primere. Bolje sam se osećala.

Medjutim sva sreća pa sam prestala da to radim! 🙂 Nije dobro ni da se upoređujemo sa uspešnijima od nas, ali oni mogu da nas motivišu da radimo više.

Možda je ipak najbolje upoređivati se sa samim sobom?

Dakle jesi li bolji nego što si bio?

It all begins in your mind, what you give power to, it has power over you.

 

Tako sam nekako rešila da praktikujem sve što oni što su nešto uspeli u životu radili. Da ih stavljam u fokus, da se okružujem pozitivnim i zadovoljnim ljudima, koji šire dobru energiju, humor i radost. Iskreno sklanjam se od onih koji to nisu, a i oni od mene. Hvala im na tome. Ili kome god treba da se zahvalim. 🙂

Na šta ti biraš danas da se fokusiraš? Nadji neku inspirativnu priču i podeli je samnom. Jedva čekam da je čujem?

Pogledajte malo o čemu se radi u pomenutom časopisu LICEULICE na njihovom sajtu.

I ako sretneš nekog prodavca na ulici da nudi te novine, kupi slobodno. Tebi to neće puno značiti taj novac, a nekoga ćeš možda nahraniti taj dan, i još ćeš svašta pametno pročitati. 😉

Kao i obećani link  The Real Junk Food Project-a.

Prilično inspirativno, zar ne?  How we can do some things?

Evo za tebe i jedna pozitivna pesma, koju ovih dana slušam non-stop. 🙂

 

Love to all! 🙂

Ostavi svoj komentar