Inspirativni ljudi

Utisaka puna glava

December 1, 2017

 

Moram da istresem ovaj utisak na ekran. Jer me reči ganjaju otkako sam izašla iz učionice

 

Bila sam na roditeljskom kod brata. On je krenuo u prvu godinu srednje škole.

Imala sam utisak kao da me je neko katapultirao iz mog sveta i bacio ponovo u neku daleku paralelnu realnost. Kada sam ušla ponovo u učionicu posle jedno 4 godine neki osećaj mučnine i tuge me je pogodio, od onog ambijenta. Od one table, i stolica. Od pogleda i lica onih srednjoškolaca. Kao da vreme je stalo tamo.

Sedela sam u ćošku i posmatrala lica onih roditelja, a posebno razredne. Možda sam se i potajno nadala da će biti neka malo svesnija osoba u pitanju. Svesnija vremena koje dolazi, i koje već jeste. Svesnija za to kako da pristupi učenicima, koje najmanje zanima kako da nauče nešto što im nikada neće trebati.

Ali ne, ista priča, sve isto..

Moram da napomenem da sve što napišem, jeste samo moje lično mišljenje. Samo moj ugao gledanja, iz moje perspektive. Ne smatram sebe relevantnom za bilo kakva stručna pitanja. Ali sam navikla živeći u ovoj zemlji da to i nije nikakav problem. Not a big deal.. To mi ide u prilog.

Ja sam uvek – sad se hvališem, znam, bila odličan đak, sve petice i bla bla bla…Želim da budem iskrena u ovome što radim, tako da ću otvoreno da priznam, da sam učila jer me je bilo sramota da ne budem odlična. Ne zato što sam volela svaki predmet. Niti me je sve interesovalo.

Tako nekako sam ja sebe tako motivisala.

Imala sam ličnu satisfakciju kad dobijam dobre ocene. Takoreći radila sam na svom samopouzdanju na taj način. Niko me nije terao, čak naprotiv. 🙂 Mislila sam takođe da će to svo znanje koje budem sakupila jednog dana da mi se isplati. Doćiće vreme kad će neko da mi udeli aplauz ili da mi da veću platu zbog toga. Ali došlo drugo vreme.

Doduše te ocene su mi poslužile kao ulaznice na neke druge, više stepene mučenja. Kažem mučenja, jer sada tako iz ovog ugla vidim čitav naš obrazovni sistem.

Sedim u toj učionici tako dok ta razredna koja predaje matematiku priča o važnosti baš njenog predmeta pored još deset drugih isto tako važnih. Kako neka teorema mora da se zna- jer je bitna.

I pitam se sve vreme gde je meni i u kom delu mozga bilo šta iz te matemetike. I šta mi treba danas od toga?

Da ne pominjem da sam imala 3 matematike na fakultetu. I danas mi od toga ne treba ništa. Evo svaki dan se probudim i živim bez ikakve potrebe za njom, osim kada idem da kupim nešto, pa da me ne pređu za kusur.

Naime dok sam išla u školu, ovde pričam o osnovnoj i srednjoj, namanje bitan predmet nam je bilo fizičko vaspitanje. To nisi morao u školi ni da radiš-barem u mojim školama. Ali matematika, fizika, latinski, to si morao da znaš by heart. To su bili “ozbiljni predmeti”. Ne kažem da nisu, ali ja danas trčim skoro svaki dan na neki oblik fizičke aktivnosti i vidim ljude koji se polomiše po ovim teretanama vezbajući, jer sva istraživanja potvrđuju da zdravlje potiče od toga koliko vodimo računa o sebi i svom telu. Šta jedemo, šta pijemo, koliko treniramo? Ako ne želite sutra da plaćate doktore sa tim novcem koji zaradite radeći, to su stvari o kojima na vreme morate da mislite. Pogotvo što danas skoro svaki posao podrazumeva sedenje ispred kompijutera.

Da se vratim na temu, odoh ja na fitnes teren sad. 🙂 Ali morala sam da se osvrnem na ovu kontradiktornost našeg obrazovnog sistema. Šta je “bitno”, a šta nije.

Još sam i dobla zadatak da razgovaram sa bratom, kao jelte starija sestra.

Majka kaže – Reci mu da uči.

Ja to da mu kažem koja sam skoro pa digla ruke od svega što sam učila? I još gledam da se “odučim” što više mogu. Da bi mi bilo lakše u ovom svetu.

Kako njega od 14 godina da motivišem da uči to. Kada znam da i on zna da mu ništa od toga neće trebati.

Oni roditelji oko mene, skupili se, smanjli se u onim klupama i svi jednoglasni kako treba „još više pritisnti decu“. Uvesti obaveznu dodatnu nastavu. To im je rešenje. Da ih još više ujarme. A to što decu to uopšte ne zanima i ne interesuje nema veze. Nije njihov problem. Ne zanimaju nikoga ni njihovi dosadni poslovi u kojima samo čekaju da prođe vreme, trpe i ćute. I zato takvi roditelji gaje i vaspitavaju istu takvu decu. Koja iz besa i bunta posle prave svakakve gluposti, kojima se pune novine.

Kapiram da primenjuju isti princip kao što  i njihove gazde ili šefovi primenjuju na njima. Prekovremni rad koji svakako neće biti plaćen. Moraš da si prisutan.( Pogl.http://www.xn--katarinajovi-rpb.com/vasa-deca-nisu-vasa-deca/)

Žao mi dece.

Jer sam skoro i ja bila dete. Još mi je sveže. A ovi roditelji oko mene su već duže vreme u tom matrixu pa iz njega i govore. Kad je teško, stisnuti još više.

Ali zao mi i profesora.

Oni imaju plan i program. Moraju da rade svoj posao. A to što su programi neprilagođeni deci od 14 godina – Kaže žalila se, ali iz ministarstva niko ne odgovara. 

Imaju “preča posla, gde će sad da menjaju program?

Morala sam da na kraju roditeljskog održim jedan mini govor, jer mislim da deci treba malo više podrške u ovom vremenu. Ja ih razumem. Pa sam tako rekla razrednoj da razumem njenu potrebu da oni sve teoreme znaju, i razumeju, ali da su današnja deca izložena mnogo većim uticajima i impulsima nego ikada ranije kroz čitavu istoriju. Nego što sam bila ja izložena, ili ona.

Pored interneta, i svih mogućih društvenih mreža, Instagrama, Facebook-a, Youtube-a i svih zanimljivih stvari i dešavanja koja se tamo u virtuelnom svetu događaju, kako da decu privoliš da posvete i 20 sekundi svoje pažnje nekoj teoremi?

Meni je iskreno teško da se fokusiram na nešto ili da pažljivo slušam ljude i najbliže prijatelje u toku razgovora, a da ne proveravam telefon krajem oka. Meni, koja sam tek od skoro u tom svetu. A kamoli njima koji su odrasli uz internet.

Mnogo je ovo komplesna tema za sve nas, i za ceo svet ja mislim u današnje vreme. I kada mislim o obrazovanju uvek ću se setiti i stavljati ovaj video Ser Ken Robinsona. (Pogl. dole link)

Jasno mi je da nema rešenja sada trenutno, tako je kako je.

Ali ako ovo možda čita neko ko je profesor ili učitelj zamolila bih da ako ste preuzeli na sebe taj ozbiljan i bitan zadatak da nekoga obrazujete, probajte da pored toga što predajte i za šta primate platu da jedan deo časa posvetite i tome da bodrite decu i da im pružite podršku.

Da im ukažete na to da bez obzira na ocene, oni vrede. Da bez obzira koliko su u stanju da nauče Vaš predmet, postoji nešto što oni mogu mnogo bolje da urade. Kažite im da Vi verujete u njih, da baš oni imaju potencijal da ostvare sve što požele u životu. Da im neće biti lako na tom putu, i da ih škola tome i uči – da nije lako. Neka im se vaše reci urežu u podsvest, budite im Vi ta svetla tačka. Taj neko ko im je dao vetar u leđa.

To će im ostati za ceo život. A ne teoreme, pravila i definicije. Taj osećaj koji ste im dali neće zaboraviti nikada. I možda će im baš te reči poslužiti u najtežim trenucima u životu, možda će baš tada se setiti da mogu oni to sve da iznesu i podnesu. Da ima u njima više nego što se drugima i celom svetu čini.

Ne kažem da ne treba učiti, naprotiv, ali gledajte da Vas deca zavole kao osobu pa će od Vas učiti bilo šta. Budite osoba kojoj mogu da veruju. A jedini način da Vas zavole kao osobu jeste da uspete da se povežete sa njima. To je moguće samo kroz empatičnost i srcem. Razumite ih da bi oni vas razumeli. Recite im nešto što njihovo srce vapi i želi da čuje. Ako već Vama niko to nije rekao, recite VI njima.

Ja ću tako nešto i bratu da kažem.

A vi mi pišite vaša mišljenja na ovu temu, i koji su to izazovi sa kojima ste se suočavali u školi? I šta je ono što biste sada poručili mlađem sebi?

Jedva čekam da čujem! 🙂

Opet stavljam ovaj govor. Jer od obrazovanja svaka promena treba da počne.

 

 

Love to all!

Only registered users can comment.

  1. Moram da prilozim svoje misljenje. Mislim da je tvoje ucenje radi ocene totalno pogresan pristup obrazovanju. Po meni, ucenje podrazumeva razumevanje. Velika vecina ucenika, sa kojima sam ja zavrsio skolu, koristili su sposobnost reprodukcije zarad kakve ocene. Ne zelim nikoga da omalovazim. Svako ima neki cilj i verujem da tezi liniji najmanjeg otpora kako bi ga ostvario. Svejedno, skola te, kava god da je, kako god da je zavrsis, ucini vestijim nego pre. Na tebi je odluka da li ces da te vestine ikada upotrebis. Moram ovde da se zaustavim jer ova prica nema kraj. Pozdrav 🙂

    1. Stefane hvala za komentar.

      Slažem se da škola ima svoje dobre strane, ovo je bio samo jedan segment na koji sam se osvrnula. Ali ja bih više volela da škola kao i obrazovanje podržava više urođene i prirodne talente koje svako dete ima, kao i da postoji usmeravanja još od osnovne škole. Verujem da svako ima mogućnosti za nešto, i to što ljudi uče za ocene je prirodna posledica toga što to njih to uopšte ne zanima – ali moraju.
      Pozdrav..:)

  2. Cinjenica je da u gimnaziji postoji 6 ili 7 casova dnevno, sto je previse. Da ne pricamo o vannastavnim aktivnostima. Kad djaci da stignu da uce? Cinjenica je da postoji dosta razmazenih djaka i onih nezainteresovanih. Cinjenica je da profesori fakticki ne smeju da dreknu na djake, jer Boze moj, oni mogu da podnesu tuzbu za zlostavljanje. Ja krivim sistem, krivim i ljude, profesore i direktore. Ako vec djaci ne znaju, makar oni znaju kakav bi sistem trebao da bude. Ponovo, i u ovakvom sistemu postoje profesori koji umeju da zainteresuju veliku vecinu djaka i njima svaka cast 🙂

    1. Uvek je bilo tako nekih profesora koji imaju to “nešto”, koji uspeju i da ih vole i poštuju. Koji znaju da rade svoj posao da tako kažem, i u ovakvom sistemu. Zato kada mi se neko žali na decu, ja se uvek zapitam – Gde to oni greše?
      Ima tu svega i sve je pomešano. Ali ja verujem u moć svakog pojedinca da promeni nešto. Zato i pišem..

      Pozdrav! 🙂

Ostavi svoj komentar