Inspiracija | Inspirativni ljudi

Wow, I don’t know.. Maybe I am wrong.

October 17, 2017

Koliko je ovo samo teško izgovoriti – Zar ne? Zahteva priličnu ponizniost, i slabljenje ega.

 

Ovih dana sam više puta izgovorila samoj sebi – Sa koje li sam ja planete pala? Ništa mi nije jasno gde sam ja u ovim pričama koje čujem od ljudi oko sebe?

I naročito me zatiče taj osećaj da možda ipak i nisam u pravu. Možda su ipak drugi “realniji” od mene. Možda moje naočare i jesu previše ružičaste?

Često čujem kako kažu da nisam “realna”. Mislim se nešto pa i u pravu su ljudi.

I nisam realna u njihovim realnostima.

Svi mi živimo u svojim svetovima. Ali to deluje malo čudno kad se kaže. Možda je razumljivije ako kažem da svi smo mi u nekom svom sistemu uverenja.

Postoje neke generalne činjenice kao što su da je belo-belo, da je crno-crno, ili da su 2+2=4. Nazovimo ih neke usvojene istine.

Ali kada se radi o tome šta neko smatra ispravnim ili krivim? Kako neko nešto posmatra i iz kog ugla? Da li je neko u pravu ili u krivu? – To je besmisleno i dovoditi u pitanje.

Razlog je taj što je svako misli da je u pravu. I za sebe i jeste u pravu, to je neosporno. Iz njegove perspektve stvari stoje tako i tako.

Nikad nisam mogla da slušam kako se neko raspravlja. Ne mogu da se setim da sam se možda par puta našla u situaciji da se raspravljam nešto sa nekim. U životu. Neko to može da protimači kao da nemam stav, ili da nemam krtičko razmišljanje. Zapravo imam ga itekako ali kada znam da osoba nema nivo svesti da razume to, zašto objašnjavati i gubiti živce?

Ali inače samo lepo popustim, i još kažem da je u pravu.

Drugarice kažu da ja imam neki „pogled“ koji govori više od reči kada se ne slažem sa nečim.  🙂

Šta znači imati više svesti od nekoga? Znači imati dovoljno znanja da svaku situaciju, događaj ili osobu možemo da salgledamo sa kompleksnijeg stanovišta. Da vidimo širu sliku jednostavno.

Jer život je kompleksan kao i mi sami. Ništa nije crno ili belo. Sve je izmešano.

Gledala sam jednu emisiju o životinjama u kojoj rekoše kako se prepoznaje onaj majmun koji je glavni u krdu. Kažu da se onaj koji je najjači, koji vodi krdo, i koji by the way ima najbolje ženke se prepoznaje tako što je odvojen od grupe, nikad ne ulazi u koškanja, borbu sa drugim majmunima. Jednostavno on se ne dokazuje nikome. Dakle neki majmun sa stavom je glavni. 🙂

Šalu na stranu, ali kada god primetim da se neko nešto razgalami ili ima potrebu da se objasni ili krene nešto da se „busa u prsa“ što bi se reklo. Znači da ima potrebu za time. To ljudi koji se bave HR-om koriste prilikom intervijusanja kandidata za posao. Naime sve je vezano za praćenje govora tela. Neko ko prilikom razgovora maše rukama ili pravi neku gestikulaciju odaje mnogo toga podsvesnog o sebi.

Retki su danas oni prirodni, opušteni i smireni ljudi. Ja kad ih sretnem oduševim se. Dođe mi da ih zagrlim. Moram da im budem blizu, čini mi se da me leče samo ako sam im blizu. Nema lepšeg poklona od nekog ko ne izaziva u tebi neki nemir, neku žurbu u današnje vreme.

Kao da imamo gde da žurimo.

Zato mi sada ide u glavu ona da ljudi nikad neće zapamtiti šta smo rekli već kako su se osećali u našem prisustvu. Baš tako i pamtim ljude – Kakva su mi osećanja izazvali.

Mislim da će  u nekoj dalekoj budućnosti glavni faktor prilikom zapošljavanja kadrova u firme biti kako osoba utiče na druge kakva osećanja izaziva. Ne koliko je stručna, već koliko nije štetna za mentalno stanje ostalih zaposlenih. One day.

Zato mi i jeste najvažnija stvar kod posla koji radim, ljudi sa kojima sam okružena. Koliko je atmosfera zdrava i prijatna.

Dakle savetuje se da se ne nerviramo oko onoga na šta ne možemo da utičemo. Naročito da ne dozvoljavamo da nas nečije mišljenje ili stav uznemirava. Razumite da svako postupa sa svog nivoa razuma.

Ali tu dolazimo do onog našeg kokreiranja, i do toga da zapravo svi mi utičemo jedni na druge. Ali ako vam se ne svidja svet u kojem živite možda ste se rodili da napravite bolji?

Da li zapravo treba da se bojimo toliko toga da nismo u pravu?

 

Naučeni smo još od početka našeg formalnog obrazovanja  da su greške nešto što se plaća minusevima, lošim ocenama, padanjem ispita. I zato sada za svaku svoju “grešku” sebi sami smanjujemo vrednost, sebe ocenjujemo kao manje pametne ili manje važne.

To live creative life we must lose our fear on being wrong.

 

I svi se bojimo samo da ne pogrešimo, da ne ispadnemo glupi i sl. da naše mišljenje ne izgubi na vrednosti. Jer je onda i naš ego na udaru.

Koliko sam samo puta u životu ispadala smešna i da kažem pomalo neznalica oko nekih stvari, ali nasmejem se i sama sebi pa idem dalje, naučila sam nešto novo.

Čula sam skoro da su u nekim tradicionalnim društvima, možda Amiši su bili u pitanju, nisam sigurna. Kažu da majstori i umetnici prilikom izrade nekih alata i posudja, kao i različitih umetničkih dela uvek načine namerno neku grešku. Naravno da se ne primeti. Ali glavni razlog za to jeste da pokažu da je ljudski imati neku grešku i da ništa nije zapravo savršeno.

Dakle nije strašno pogrešiti, strašnije je, čini mi se ne pomerati se sa mrtve tačke.

Strašno je ne događati se sebi već dopustiti životu da se događa nama.

Life is not happening to you, it’s responding to you.

 

Think about it?

Ostavljam vam zanimljiv video i devojku koja ima prilično interesantnu profesiju. Tema je vezana za prethodno rečeno o greškama i ljudskosti pravljenja isth.

 

 

Love to all!

 

Photo by Alexander Shustov on Unsplash

 

Ostavi svoj komentar