Svrha i smisao

Za čime najčešće žale?

June 9, 2017

Autorka knjige koju sam skoro čitala vodila je dugo dnevnik radeći u jednom domu za stare u Australiji. Njen posao je bio da vodi računa i neguje osobe koje su bile jako stare i bila je tu u poslednjim trenucima života mnogih koji su u tom domu preminuli.

 

Svaku priču i njena osećanja vezano za svakog pojedninačnog pacijenta je zapisivala. Vodeći taj dnevnik primetila je da se određene stvari ponavljaju, razgovori koje je vodila sa tim starim ljudima čiji je život došao do kraja, pomalo su ličili jedan na drugi i neke stvari su se provlačile kroz svačiju priču.

Naime, većina ljudi joj je govorila kako žale za sledećim stvarima koje nisu uradili u svom životu kada je trebalo:

Prvi razlog je bio taj što nisu radili stvari koje su hteli oni sami, već ono što su drugi očekivali od njih. Zašto nisu bili iskreni prema sebi, svom srcu i svom biću, već prema očekivanjima drugih ljudi? Zašto nisu zapevali pesmu svoje duše i ostvarili ono po šta su došli?

Drugi razlog je to što su radili previše u svom životu. Zato što im se život svodio samo na posao, kao i zbog toga što su malo vremena posvećivali sebi, porodici, partnerima, i životu samom po sebi.

I treći je bio to što nisu rekli sve šta su imali i hteli drugim ljudima oko sebe, što nisu više ljubavi i nežnosti pokazali dok su imali vremena.

Čitanje tih njihovih priča me je potpuno stavilo u poziciju tih ljudi mogla sam se lako zamisliti da sam na mestu nekog od njih i to me je preokrenulo potpuno.

Koliko ljudi samo oko vas radi sve ove stvari i to u isto vreme?

I koliko će mozda ljudi zažaliti zbog istih ovih stvari jednog dana?

Naše vreme je ovde prilično ograničeno i treba da budemo svesni da su i ljudi oko nas tu samo privremeno. Inače mi se sviđa ideja o reinkarnaciji, ali ko moze da garantuje?

A i mozda budem neka životinja ili biljka u sledećem životu i ne budem imala ove mogućnosti koje sada imam. Mozda i Bog bude u fazonu E propustila si šansu da uradiš nešto.

Zato bolje da se skoncentrišemo na sada i ovde.

Sećam se da sam se jednom prilikom tako posvađala sa majkom dok sam još bila u srednjoj školi i svašta joj rekla. Međutim, odmah mi je bilo krivo za reči koje sam izgovorila, ali nisam imala hrabrosti da se izvinim i nismo govorile ceo dan posle toga.

Bila sam tvrdoglava i pogotovo u tom periodu prilično teška, za sebe naročito. Uveče kada sam legla da spavam sve vreme motajući po glavi kako nije u redu ono što sam rekla, nekako sam jedva uspela da zaspim. Tu noć sam sanjala jedan san koji od tada svima prepričavam. Inače, uvek sam imala nekako žive snove, previše stvarne i stalno sam ih pamtila do detalja.

U mom snu ja i dalje nisam govorila sa majkom, međutim, pisala sam joj jedno pismo u kojem sam se izvinjavala, rekla kako sam pogrešila, kako mi je krivo, pisala sam joj da je volim i da je ona najbolja majka na svetu. U snu sam shvatila da moram da se izvinim i da mi je ipak lakše da to napišem. I tako sam spakovala pismo i pošla da joj dam. Međutim, ono što i dalje živo pamtim jeste nastavak tog sna u kojem ja odlazim da joj predam to pismo sa izvinjenjem i neko mi u tom trenutku javlja da je ona preminula.

Još uvek pamtim taj bol koji sam osetila kad sam shvatila da ona nije pročitala to moje pismo i to što joj nisam rekla koliko sam srećna što je imam za majku. Probudila sam se plačući, to je bio prvi put u životu da mi se tako nešto desilo. Kada sam se osvestila i shvatila da je to bio samo san, otrčala sam u sobu kod nje i izvinila se. Bila sam tako srećna što mogu da ispravim grešku, što sam dobila ponovo vreme da kažem sve što mi je stajalo na srcu. Posle tog sna više čini mi se nisam bila ista. Više nikad nisam dozvolila da mi nešto ostane nedorečeno ili da moje reči na neki način povrede nekog.

Počela sam i druge da posmaram na taj način. Pitala sam se kako bih postupila da njih ili mene sutra više nema?

Da li bih rekla nešto drugačije, da li bih povukla neku reč, da li bi izrazila sebe na neki drugi način da već sutra se nikad ne sretnemo?

Sada zato i volim više da sam u miru nego u pravu. Ne želim da mi se ikada više ponovi onaj osećaj koji sam imala u snu, taj osećaj nemoći da vreme ne mogu da vratim i ispravim bilo šta.

Zato me i ova knjiga dojmila, jer mogla sam da se povežem sa tim osećanjem. Razumela sam poruku.

Ne kažem da treba da razmišljamo o smrti non stop, ali mozda nam fali malo tog osećaja da ipak smo ovde samo neko vreme. Možda, kada bismo ga imali, drugačije bismo tretirali ljude oko sebe i sebe same. Možda bi nam vreme koje imamo značilo više, pa ga ne bismo traćili.

Možda bismo pre oprostili nekome i prešli preko nekih stvari. Mozda bismo češće grlili nekog i poklanjali pažnju, provodli vreme u prirodi i uživali u životu, manje se stresirali i definitivno manje radili.. Mozda bismo se usudili da sada i ovde gde smo živimo svoje snove, a manje bismo čekali neko bolje vreme, ili srećniju državu.

Nadam se da će vam ovaj tekst služiti da preispitate svoje odnose pre svega sa sobom, a onda i sa ljudima oko vas..

 

Love to all!

Ostavi svoj komentar